ВИТАЛ

ВИТАЛ, фабрика уља и биљних масти у Врбасу. Јеврејски трговац Јакоб Лењи подигао је 1855. у Врбасу, на обали Старог канала, творницу Коломасти техничких масноћа Браће Лењи. Основана је као мала пресаоница, с ручном и сточном погонском снагом, а као сировине користила је конопљу, бундевину коштицу и уљану репицу (прво уље од сунцокрета произведено је тек 1923). О раду фабрике из првих неколико деценија има мало информација, па се у заглављима меморандума фабрике из 20-их година XX в. као година оснивања понегде наводи 1883, што би могла бити или година обнове њеног рада после рецесије која је у Европи владала од 1873. или година када ју је преузео Адолф, син оснивача. Почетком XX в. фабрика је производила и креч, у фабричкој кречани, хмељ је узгајан на поседима Адолфа Лењија, а 20-их година и стакларски гит. Адолф Лењи се бавио и трговином, а имао је сопствену лађу за превоз робе. Фабрику 1912. преузима Јосиф (Јосип), унук оснивача. У године након I светског рата Лењијева уљара ушла је са скромним капацитетима (1924. имала је петоро запослених и једну парну машину од 16 коњских снага, две хидрауличне пресе, два отворена рештера с индиректним ложењем, један млин с потребном дизалицом и две децималне ваге --– за уље и погачу, а као транспортни уређаји користе се пужеви и елеватори). Уље је прво рафинисано у Будимпешти, где је Лењи имао рафинерију, а касније и у Копривници.

Под именом „Војводина" (пун назив „Штерић и Лењи --– прва српска фабрика уља Војводина Нови Врбас") регистрована је 1928, у време значајног осавремењавања: 1927, 1928. и 1932. набављена су три ротирајућа екстрактора, а 1929. уређај за рафинацију. Фабрика се бавила производњом и продајом уља за јело, за техничке сврхе, товатне масти и кита, као и продајом минералних уља. Сувласник је био Драгољуб Штерић, београдски трговац из богате цинцарске породице. Он је брзо повукао свој капитал и уложио га у фабрику авиона „Змај". Уљара је 1930. регистрована као „Фабрика уља Војводина --– командитно друштво Лењи и другови", унутрашњи члан и власник био је Јосиф Лењи, а спољни фирма „Рајх и Фридман", велетрговина мешовитом робом, као и Адолф Лењи.

Капацитет прераде 1931. био је 250 вагона уљаних семена (око 150 вагона из Мађарске) и 100 вагона коломасти. Остале сировине (арашид --– кикирики, палмова коштица, сезамово бомбај семе и језгро кокосовог ораха --– копра) увожене су из прекоморских земаља. Исте године купљена је од фирме „Круп" машина за фабрикацију вегетабилног уља. Фабрика је производила за исхрану, за индустрију и саобраћај, док се нуспроизвод уљана погача мало користила за исхрану стоке, а више извозила. Године 1934. почиње веће коришћење сунцокрета, који убрзо постаје главна сировина (углавном се увози из Бугарске), а чија производња је у тадашњој Југославији значајно повећана средином 30-их.

Крајем 1926. у Врбасу, на Кулском путу, Оскар Хајн и Данило Медер основали су другу фабрику уља, скромних капацитета, с једном хидрауличном пресом, која је производила коломаст и товат за кугличне лежајеве, и мало нерафинисаног уља од репице. Они су следеће године купили банкротирану пилану, која се налазила на месту данашњег В., и ту преселили своју уљару. Из Хамбурга су 1929. набавили рафинерију, а резервоаре, опрему за предрафинацију и за производњу масне киселине израдили су сами радници. Фирма „Хајн и Медер" регистрована је 1930. као Фабрика уља „Домаћа", командитно друштво, с истим власницима. Исте године набављене су три хидрауличне пресе, да би их 1933. замениле нове, капацитета 30 т за 24 часа. „Домаћа" је 1934. освојила производњу уља од сунцокрета, а исте године прерасла је у Фабрику уља „Домаћа" Д. Д. Нови чланови, са 50% удела, били су „Дингарац, Стојановић и Голочевац" и „Тодор Л. Милишић", оба из Београда.

Већ 1935. „Домаћа" премашује „Војводину" по обиму производње (у квинталима) и броју запослених (72 према 25):

И следећих година „Домаћа" бележи значајно повећање капацитета (нове МИАГ пресе, магацин за смештај сировина, погон за прераду копре и др.) и производње.

За време II светског рата обе уљаре настављају производњу, али не и рафинацију (уље је рафинисано у Будимпешти). Београдски сувласници „Домаће" препустили су удео у власништву фирми „Vereinigte Margarin und Öl Fabriken" из Беча.

После ослобођења Врбаса, 19. X 1944, обе уљаре стављене су под контролу државе. Она је у „Војводини" (одузета је Јосифу Лењију, који је после рата живео у Израелу) за комесара поставила Стевана Попића, а за директора Вилима Клајна, док је у „Домаћој" за комесара постављен Миленко Панић, а за директора Оскар Хајн. За принудног управника обе уљаре 1945. постављен је Антон Антончић. Јула 1947. на чело „Војводине" долази Кузман Падован, а „Домаће" Љуба Петронијевић. После национализације „Домаћа" је разврстана у савезну, а „Војводина" у републичку категорију. Од 1945. до 1947. поправљени су објекти и постројења уљара, а у „Домаћој" је изграђена нова фабрика (пуштена у рад 1947), чиме је капацитет дуплиран. „Домаћа" је изабрана за прву фабрику из ове гране где ће бити уведен раднички савет, још пре доношења закона о самоуправљању. Године 1950. изабран је први, експериментални Раднички савет са 12 радника и службеника, те директором Вјекославом Тошићем. Исте године донета је одлука да се „Војводина" припоји „Домаћој". Током 1950-их обједињена уљара се даље развијала, 1955. отворено је ново одељење предрафинације, реконструисан је производни процес у одељењу масне киселине, 1957. у оквиру уљаре почела је с радом прва фабрика маргарина у Србији. Године 1958. донета је одлука о интеграцији уљаре „Домаћа", шећеране „Бачка" и Индустријске кланице (будући „Карнекс") у Индустријско-прехрамбени комбинат „Врбас" -- јединствено предузеће, које почиње с радом 1959. Исте године у комбинату се формира и „Транспорт", као четврти погон, у којем се концентрише возни парк ИПК „Врбас". С погоном „Транспорт" спојило се локално транспортно предузеће „Радник" и тако је настала „Бачкатранс". Комбинат се брзо развијао, отварају се нови погони: „Целулоза" (фабрика лепенке и амбалаже) и „Витамикс" (фабрика сточне хране), „Свињогојство" (у објекту за тов који је добијен 1962. од задруге „Сава Ковачевић"), а Комбинату приступа и „Авис", организација за прераду живине и јаја. До 1970. у Комбинат улазе и Фабрика уља и мазива из Крушевца и „Житопромет" из Врбаса. „Житопромет" и „Витамикс" се 1971. фузионишу, а погон „Авис" се гаси и припаја „Карнексу", док „Целулоза" улази у састав „Мепола" (првобитно фабрика металне и пластичне робе), који 1973. постаје члан Комбината. У исто време с Комбинатом су се интегрисали и ПД „Сава Ковачевић" и ООУР за кооперацију и пољопривредну производњу (касније „Задругар"). Марта 1974. Формиран је „Врбас-комерц", којем се 1975. припаја РО „Пољоопрема" из Врбаса.

Од 1969. ИПК „Врбас" се трансформише у здружено предузеће, индустријско-прехрамбени комбинат „Врбас", у којем уљара под именом „Витал" добија статус правног лица. Друге чланице Комбината следиле су пример уљаре, па постају радне организације. Следећа реорганизација Комбината уследила је 1974, потписивањем Основног самоуправног споразума о удруживању радних организација у Индустријско-прехрамбени комбинат „Врбас". Комбинат, као СОУР, чинили су: В., „Бачка", „Бачкатранс", „Витамикс", „Врбас-комерц", „Задругар", „Карнекс", „Мепол", „Сава Ковачевић", „Свињогојство", сви из Врбаса, и Фабрика уља из Крушевца. Убрзо је уследило оснивање ООУР-а у оквиру В. (1975. „Техника", „Јестиво уље", „Сирово уље", „Биљне масти" и Радна заједница заједничких служби, 1976. „Виталкекс"), 1978. извршена је подела на два ООУР-а („Виталуље" и „Виталкекс"), а исте године се „Виталкекс" издвојио из састава В.

Период до 1977. обележиле су велике инвестиције: линија за производњу сировог јестивог уља, рафинерија јестивог уља и биљне масти, нове линије за пуњење, нова линија за производњу разних врста маргарина. Током 1975. и 1976. реализоване су и две капиталне инвестиције: изграђена је фабрика кекса и вафла „Виталкекс", капацитета 400 т годишње, и силос са сушаром семена, капацитета 30.000 т. Као резултат В. се учврстио у самом врху југословенских произвођача уља и биљних масти. Рекордна производња остварена је 1980: јестиво уље (37.969 т) и маргарин (12.984 т), 1981. биљни мрс (4.015 т), док је производња биљне масти била највећа --– преко 13.500 т 1983, 1984. и 1990 (13.716 т). Производња В. чинила је у тим годинама 12--12–15% јестивог уља и око 40% хидрираних масноћа у СФРЈ. Године 1990. В. иступа из ПИК „Врбас", а од октобра 1991. ради као ДД, прво у мешовитој, а потом приватној својини. То су године опадања производње, проузрокованог губитком тржишта, санкцијама и другим факторима. Од 2005. предузеће послује у оквиру пословног система „Инвеј" чији је власник Предраг Ранковић Пецони. В. је добитник великог броја признања и награда: вишеструки Златни победник Београда, већи број златних медаља Новосадског сајма, Апсолутни шампион квалитета 1994, златна медаља Загребачког велесајма, Златни Севропак за амбалажу маргарина 1977, Првомајска награда Војводине 1979, плакета „Дан ослобођења Врбаса" 1984. и 1994, Златна плакета Института за ратарство у Новом Саду.

Рајко Буквић

Виталова награда је књижевно признање основано 1996, а додељује га фабрика уља и биљних масти из Врбаса. Под званичним називом „Златни сунцокрет", награда се почетком сваке године уручује за највреднија остварења током претходне сезоне, а у свим књижевним жанровима. Њени добитници су: Иван В. Лалић (1997), Јован Радуловић (1998), Радослав Петковић (1999), Милован Данојлић (2000), Горан Петровић (2001), Веселин Марковић (2002), Рајко Петров Ного (2003), Војислав Карановић (2004), Владимир Тасић (2005), Драган Јовановић Данилов (2006), Јовица Аћин и Марко Видојковић (2007), Милета Продановић (2008), Давид Албахари (2009), Слободан Владушић (2010), Драгослав Михаиловић (2011), Угљеша Шајтинац (2012), Драго Кекановић (2013).

Иван Негришорац

ЛИТЕРАТУРА: В. М. Ковачев, Прилог историји радничког покрета у Врбасу 1919--1919–1939, Врбас 1972; Б. Даковић (ур.), Титов Врбас 1387--1387–1987, Титов Врбас 1987; М. Алексић (прир.), Витал 140 година, Врбас 1995; Р. Б. Стојковић, Лексикон литерата лауреата, I--I–II, Бг 2004, 2011.

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)