ВИШЊА

ВИШЊА (Prunus), коштичава воћка из фамилије Rosaceae (руже). В. које се гаје на простору западног Балкана постале су од врсте Prunus cerasus. У Србији су у дивљем стању заступљене још четири врсте, које су ботанички сродне: Prunus fruticosa (степска в.), Prunus padus (сремза), Prunus mahaleb (магрива) и Prunus laurocerasus (ловорвишња). Плодови в. претежно се користе за разне видове прераде: сок, џем, мармелада, компот, воћни јогурт, колачи, пите, чоколадне бомбоне, ликер, ракија. Смрзнути плодови представљају значајан извозни производ. Гајење в. је релативно једноставно: лако се вегетативно размножава, рано ступа у род, добро и редовно рађа, потребан је мали број заштитних прскања, плодови се могу брати механизовано, отпорна је према мразу и може успевати и на већим надморским висинама (до 1.500 м). В. потиче из области између Каспијског језера и Црног мора. У Србији су разне форме „домаће" в. до 50-их година XX в. гајене углавном на окућницама. Први плантажни засади подигнути су у Војводини са сортом Керешка, али је она због слабе родности касније практично напуштена. Експанзија в. у Србији почиње гајењем Облачинске в. крајем 60-их и почетком 70-их година прошлог века. Први већи засад ове в. подигнут је у селу Облачина код Прокупља, а по том месту је и добила име. Захваљујући масовном гајењу Облачинске в., у периоду 1955--1990. производња в. у Србији повећана је десет пута.

Производња в. у свету износи око 1,1 милиона т (просек 2004--2008), а највећи произвођачи су Русија, Пољска, Турска, Украјина, САД и Србија. Са просечном производњом од 83.296 т Србија се налази на 6. месту у свету и 4. месту у Европи. В. се највише гаји у јужној Србији (Прокупље, Ниш, Лесковац, Врање), затим у смедеревском Подунављу, Шумадији, Мачви и око Суботице. Доминантно место у сортименту заузима Облачинска в. (око 60% укупног броја стабала). Она је слабо бујна и врло родна сорта, ситног плода, али доброг квалитета. Гаји се и више типова домаће в. (тзв. „циганчице"). Од сорти крупног плода највише се гаје Рекселе, Хајманова конзервна, Келерис 14 и Шумадинка. У Србији су створене три сорте в.: Чачански рубин и Шумадинка (Институт за воћарство у Чачку) и Лара (Институт ПКБ „Агроекономик" у Београду). Облачинска в. се размножава изданцима и сади се на мањем растојању (густина склопа око 800--1.200 стабала по хектару). Остале сорте се калеме на сејанце дивље трешње или магриве и саде се на већем растојању (400--600 стабала по хектару). У мањим засадима примењује се углавном ручна берба, док се у већим берба обавља механизовано, помоћу тресача.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Милатовић, М. Николић, Н. Милетић, Трешња и вишња, Бг 2011.

Д.раган Милатовић

 

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)