ВИШЕГРАДСКИ МОСТ

ВИШЕГРАДСКИ МОСТ (Мост Мехмед-паше Соколовића), један од најзначајнијих споменика османске архитектуре на Балкану подигнут на улазу у Вишеград, над средњим делом тока реке Дрине. В. м. је ктиторско дело Мехмед-паше Соколовића, по пореклу Србина из околине Вишеграда, који је у време његовог подизања био велики везир на Порти. Према подацима са саме грађевине, подигнут је између 1571/2. и 1577/8. на месту на којем је пре њега постојао дрвени мост. В. м. је градитељско остварење Коџе Мимар Синана (1489--1588), главног архитекте Османског царства.

Конструкцију моста чине главни, водоравни део, и бочни, који се у виду рампе под правим углом од коловоза моста спушта низ леву обалу реке, чинећи противтежу притиску водене стихије. Мост почива на девет снажних камених стубова постављених у релативно плитком речном кориту. За темеље моста коришћен је систем дрвених роштиља, преко којих су изведене темељне плоче које се преко једног до три степена проширују од стуба до основног лежишта. Стубови су полигоналног облика и на узводној страни имају оштар завршетак, док су на низводној страни готово кружног облика. Они од половине висине добијају пирамидалне завршетке, с врхом у облику декоративно стилизованог каменог цвета. Прелаз из вертикалног у пирамидални део стуба наглашава профилисани венац. Стабилност грађевине обезбеђује велика дужина стубова, између којих је успостављен низ од десет снажних лучних отвора неједнаке ширине. Једанаести лучни отвор далеко мањег распона је уз десну обалу реке и испод њега не протиче вода. Бочни део моста, у виду рампе, такође у подножју има низ од четири лучна отвора преломљена у темену и упадљиво мањег распона. Монотонију чеоних зидова моста разбијају по две плитке нише изнад сваког стуба. Нивелета коловоза моста на фасадама је оцртана профилисаним венцем с каменом оградом (коркалук), првобитно изведеном од вертикално постављених камених плоча. Након велике поплаве 1896. замењена је мањим зидом од ломљеног камена. У обнови моста средином XX в. по целој његовој дужини постављена је нова ограда од три слоја правилно приклесаних квадера седре. Читав мост конструисан је од крупних блокова тесаног камена седре из оближњег каменолома Бање. Изнад шестог стуба су два особена декоративна елемента. На низводној страни изведена је софа за одмарање, правоугаоне основе, одигнута од коловоза за два степеника и уоквирена каменом клупом. На узводној страни изведен је портал, на којем су два у камену исклесана натписа настала вероватно у време довршења моста. Доњи, старији натпис има исклесане стихове на турском и годину почетка градње, а горњи, млађи натпис, има дванаест полустихова на турском и на крају годину завршетка градње. Аутор текста је песник мудерис Мухамед еф. Карамусић -- Нихади из Сарајева.

У доба Првог српског устанка, над стубом на којем се налазе портал с натписима и софа подигнута је дрвена кула, с неколико мањих топова, као стражарница и царинарница ради спречавања неконтролисаног преласка моста. У њеном приземљу налазио се пролаз, са обе стране затворен дрвеним вратима. Као веома трошна, уклоњена је 1886. Укупна дужина моста је 179,44 м, а дужина бочног дела, у виду рампе, 120 м. Укупна ширина моста износи 7,2 м, а корисна ширина коловоза 6 м. Дужина стубова је око 11,5 м, док им се ширина креће од 3,65 м до 4,12 м. Ширина лучних отвора је од 10,70 м до 14,80 м. Ширина највећег лучног отвора на бочном делу износи 4,5 м. Висина моста на највишој тачки износи 15,4 м. Мост је представљао веома важан стратешки објекат у свим неуралгичним историјским моментима. Више пута је делимично оштећен (1914, 1915, 1943) и обнављан (око 1664, 1873, 1896, 1911, 1939/40, 1949--1952, 1960). Због изградње акумулационог језера ХЕ „Бајина Башта", В. м. данас лежи на мирној води језера а не на природном водотоку Дрине, па првобитно високу и елегантну конструкцију на стубовима сада добрим делом покрива језеро. Због изванредне културно-историјске вредности, В. м. је 2008. стављен на Унескову листу светске културне баштине.

Д.ејан Црнчевић

На првим страницама романа На Дрини ћуприја (1945), за који је 1961. добио Нобелову награду за књижевност, И. Андрић описује како је В. м. и све у вези с њим утицало на народе који су живели од њега и око њега, приповедајући о њему неколико народних предања. Како градњу и даље не би ометала вила бродарица, легендарни Раде Неимар одлучује да у средње стубове моста узида нејаку децу, близанце Стоју и Остоју, оставивши на њима слепе отворе попут пушкарница кроз које би њихова мајка могла да их доји. Трагови млека, као и у Скадру на Бојани, појављивали би се у одређено доба године у танким млазевима, а људи их стругањем скидали и продавали женама које после порођаја нису имале млека. Веровало се и да се у централном стубу В. м., испод капије са испустима а иза џиновских врата у облику уске пушкарнице, налазила велика мрачна просторија у којој је живео Црни Арапин. У вароши и околини се причало да је свако коме би се он јавио у сну или на јави морао да умре или да се предано моли Богу како се то не би десило. Вишеградски дечаци су зато често, играјући се око моста, узвикивали „Арапин" почињући нагло да беже, чиме су се међусобно плашили и надигравали.

Љ.иљана Н. Стошић

ЛИТЕРАТУРА: К. Херман, „Ћуприја у Вишеграду", ГЗМБиХ, 1889, 1; Д. М. Коркут, „Обнова натписа на Соколовића мосту у Вишеграду", ГЗМБиХ, 1929, 2; Џ. Челић, „Обнова Соколовићева моста у Вишеграду", М. Мујезиновић, „Обнова натписа на Соколовићеву мосту у Вишеграду", НС, 1953, I; Џ. Челић, М. Мујезиновић, Стари мостови у Босни и Херцеговини, Сар. 1969; Lj. Stošić, „The Black Arab in Serbian Literature and Art", The Black Arab as a Figure of Memory, Sk 2009.

 

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)