ВИСАРИОН (Павловић)
ВИСАРИОН (Павловић), епископ бачки, песник (Сентандреја, 1670 -- Нови Сад, 18. X 1756). Замонашен у манастиру Крушедол (1705), у којем је постао и настојатељ, касније прелази у Хиландар где добија звање даскала, тј. квалификације за учитељску службу. Од 1720. је у Пећи код патријарха Мојсија (1712--1726), који га поставља за даскала и узима у своју пратњу, од 1723. са звањем „протосинђел Велике цркве". Посебно је била значајна дужност повереника и посредника између Пећке патријаршије и Карловачке митрополије, у ком својству је прикупљао помоћ за Пећку патријаршију. У клир Карловачке митрополије прелази 1730. одобрењем патријарха Арсенија IV и постаје крушедолски архимандрит. Предводио је опозицију против епископа Николе (Димитријевића), који је био кандидат бечке власти за карловачког митрополита, подржавајући народног кандидата Викентија (Јовановића). Већ следеће године изабран је и хиротонисан за епископа бачког. Жалио се 1739. руском синоду да су му потребне књиге јер у њима оскудева. Осим богослужбених, тражио је и научна дела: Дионисија Ареопагита, Јована Златоустог, Августина, Јеронима, аритметичке и историјске књиге.
Отворио је 1731. гимназију у Новом Саду под именом Рождествено-богородична латинско-словенска школа, познату по високом квалитету наставе чији су ученици течно читали, писали и преводили латински. Њен ректор био је јеромонах Дионисије (Новаковић), секретар јеромонах Арсеније (Радивојевић), предавачи између осталих били су архимандрит Јован Рајић и Захарија Орфелин. Гимназија је радила до 1789. Увођењем предмета философије и теологије отворио је 1741. посебно одељење -- Духовну академију (Богоматерње собраније), са циљем да Црква добије образованије свештенство. У том послу имао је опозицију и међу образованим Србима, па се зато академија кратко одржала. Њен рад обновио је епископ Мојсије (Путник) 1766, од када у Новом Саду постоје две духовне школе: виша и нижа. Организовао је изградњу болнице у Новом Саду, црквеној општини доделио 100 јутара земље за издржавање школа и болнице. Пустару Сириг, од неколико хиљада јутара земље, коју су претходни бачки епископи добили за издржавање, успео је да одбрани од насртаја и да је пренесе у власништво Цркве, па су њене приходе вековима користили како епископи бачки тако и остали епископи Карловачке митрополије. Омогућио је хиландарским монасима да стекну метохе у Сремским Карловцима и Новом Саду, те да несметано скупљају прилоге. У два маха је администрирао карловачком митрополијом: 1748, после смрти Арсенија IV (Јовановића Шакабенте), и 1749, после смрти митрополита Исаије (Антоновића). Његовим заузмањем Матија Јелинек, управник Прве српске гимназије у Војводини, превео је са латинског на српски све српске привилегије, а царски комесар их је 1744. озваничио. Његов плодан рад није пролазио без тешкоћа и проблема. Био је енергичан, али преке нарави, понашао се као господар Бачке, тврдећи да је то право добио у Бечу и показујући документ писан златним словима и оверен царским печатом. Народ, свештенство и кнезови били су под његовим утицајем, постављао је пуковнике и капетане граничарима, што је наљутило Мађарско намесничко веће које је затражило да се В. смени, окује и оптужи за издају, али је Беч одбио. Завадио се са митрополитом Исаијом (Антоновићем), због чега 1748. није за њега гласао. Тежи је био сукоб са митрополитом Викентијем (Јовановићем), који је такође био прек и нагао по природи, што је довело до расцепа међу официрима Потиске и Подунавске границе, па су се једни определили за епископа, а други за митрополита. Уз митрополитову сагласност војска је ухапсила В. и држала га у Сегедину под контролом Војне команде. Митрополиту Викентију се осветио написавши погрдан епитаф. Издао је 1749. свитак за своју епархију одредивши наплате у корист епископа и свештеника, веће од оних које је 1744. одредила царица Марија Терезија.
Од младости је писао стихове и био „претпоследњи од песника који су писали на српско-словенском". Захвалан на дочеку који су Сарајалије приредиле 1720. патријарху Мојсеју (Рајовићу), у чијој пратњи се налазио, написао је 1722. „Песни похвалније с'бору цркве сарајевскије" и то им послао. Песма има крајегранесије (акростих): „Вса слава дштере цареви одушевленние церкви сараевские внутрјуду ест", што је у ствари прилагођен псаламски стих 44,17. Песма се сарајевским туторима допала, те су је преписали у један од црквених тефтера где се и данас налази.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Руварац, „Свитак Висариона Павловића бачког владике 1740", БГл, 1911, 10, 19; Р. М. Грујић, „Пећки патријарси и карловачки мирополити у 18. веку", ГИДНС, 1931, IV; В. Стајић, „Културно наслеђе новосадских Срба", ГИДНС, 1933, V; Ђ. Сп. Радојичић, Творци и дела старе српске књижевности, Тг 1963; С. Вуковић, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Бг--Пг--Краг. 1996.
Р. Милошевић
*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)