ВИРУСНЕ ИНФЕКЦИЈЕ

ВИРУСНЕ ИНФЕКЦИЈЕ, најчешће болести инфективне етиологије. Преко 3.000 различитих вируса инфицира човека, али само мали број њих успоставља манифестну инфекцију. В. и. могу имати читав спектар клиничких манифестација, од благих болести до веома тешких клиничких испољавања са смртним исходом. Обољења могу да буду локализована на месту уласка вируса у организам или могу бити системска као последица даљег ширења вируса по организму. У зависности од вируленције вируса и специфичних карактеристика домаћина, инфекције могу да буду акутног и перзистентног типа. Цитоцидни вируси, чија репликација на нивоу ћелије доводи до ћелијске смрти, условљавају развој акутних инфекција, са кратким инкубационим периодом на који се надовезује манифестна болест. У току инфекције индукује се специфичан имунски одговор који омогућава комплетну елиминацију вируса из организма, па после инфекције остаје доживотан имунитет на поновну инфекцију са истим типом вируса. С друге стране, по успостављеној инфекцији, вирус може дуготрајно, најчешће доживотно, да перзистира. То је карактеристика умерених вируса, који успостављају динамичку равнотежу са ћелијом, вирус се несметано репликује у њој, а ћелија обавља своје метаболичке процесе. Имунски одговор у инфекцији није у стању да елиминише вирус из организма па се успоставља његова перзистенција. Перзистентне инфекције могу да буду хроничне, споре и латентне. Хроничне и споре инфекције прати континуирана репликација вируса у дугом временском периоду. Разлика између њих односи се на дужину инкубационог периода који је код спорих врло дуг и може да траје годинама или десетинама година. Код латентних инфекција смењују се периоди активне репликације са латенцијом, без продукције нових вируса. Периоди латенције трају различито дуго, дужи су код имунокомпетентних особа, а краћи код имунокомпромитованих, код којих су честе реактивације. Најзначајније латентне инфекције изазивају херпесвируси. Због неефикасног имунског одговора у току перзистентнције континуирано се стимулише имунски систем, па је оштећење органа последица имунопатолошких збивања. Вируси могу да мењају своју вируленцију, а самим тим и способност за успостављање различитих типова обољења. Онкогени вируси могу да трансформишу ћелију, што је иницијални догађај за развој тумора. Претпоставља се да је преко 20% малигних болести људи вирусне етиологије. Највећи онкогени потенцијал имају Хумани папиломавирус (HPV), који је одговоран за развој карцинома грлића материце, као и карцинома усне дупље и ларинкса, те Epstein Barr вирус (ЕBV), значајан у етиологији назофарингеалног карцинома и бројних лимфопролиферативних малигних болести људи.

Према епидемиолошким подацима, у Србији су најраспрострањеније респираторне в. и. Јављају су у хладнијем делу године (касна јесен и зима). Имају епидемијски па чак и пандемијски карактер. Најзначајнији респираторни вируси су Influenza-, Parainfluenca-, Rhino-, Adeno-, Corona- и Респираторни синцицијални вирус. У летњем периоду могу се јавити респираторне инфекције изазване Coxsackie вирусима. Код деце млађе од пет година старости респираторни вируси често изазивају тешке облике обољења, као што је круп, пнеумонија и пнеумонитис, који захтевају хоспитализацију. Грип је најчешће акутно обољење са симптомима инфекције горњих и доњих респираторних путева, повишеном температуром, боловима у мишићима и зглобовима и малаксалошћу као системским манифестацијама. Цитоцидни ефекат вируса на ћелије трепљастог епитела доводи до некрозе и десквамације ћелија и појаве респираторних симптома, док су системски симптоми последица продукције цитокина, у првом реду интерферона типа 1. Због оштећења трепљастог епитела, честе су суперинфекције бактеријске или вирусне етиологије. Епидемије грипа се јављају при појави нових антигенских сојева или субтипова вируса за који је имунитет у популацији мали или га уопште нема. Сезонске епидемије изазивају тип А и Б, а пандемије искључиво тип А. В. и. гастроинтестиналног тракта често се јављају лети. Најчешћи узрочници су Rota-, Calici- и Аstrovirusi, као и ентерични типови aденовируса. Обољења су акутна по свом току -- после кратког инкубационог периода као најчешћи симптоми присутни су повраћање и проливи. Код мале деце, посебно код одојчади, чести су ротавирусни гастроентеритиси, који могу да доведу до брзе дехидратације, те се пацијенти због тога хоспитализују и хитно се приступа симптоматској терапији.

В. и. урогениталног тракта нису тако честе. Аденовируси могу да изазову хеморагични циститис код деце, као и цервицитисе и уретритисе код одраслих. Инфекције централног нервног система обухватају менингитисе, менингоенцефалитисе и енцефалитисе. Вирусни менингитиси су запаљења меких можданица, са повољним клиничким током и добром прогнозом. То су асептички менингитиси са серозним ликвором и лимфоцитном плеоцитозом. Менингитисе најчешће изазивају ентеровируси, али и многобројни арбовируси који се преносе путем вектора (комараца и крпеља). Акутни енцефалитиси су запаљења можданог паренхима, а изазивају их различити вируси (Herpes Simlex Virus -- HSV, Varicella Zoster Virus -- VZV, као и бројни арбовируси). Јављају се спорадично или у виду мањих епидемија. Болест почиње нагло, са прогресивним током и високим ризиком за даљи развој, уз могуће компликације. Беснило је акутни енцефалитис који се јавља после уједа бесне животиње, због високог неуротропизма и неуровируленције вируса. Посебан ентитет представљају демијелинизаруће болести централног нервног система, пре свега Прогресивна мултифокална леукоенцефалопатија (PMLE), коју изазива JC вирус, и постинфективни енцефалитиси, као компликације прележених инфекција. Најзначајније осипне грознице вирусне етиологије су овчје богиње (VZV), мале богиње (morbillivirus), рубеола (rubellavirus), инфективни еритем (parvoB19) и росеола инфантум (Humani Herpes Virus-6 -- HHV-6). Инфекције имају епидемијски карактер, преносе се респираторним путем. После примарног умножавања на улазном месту вируси доспевају до регионалног лимфног ткива, а затим виремијом до осталих ткива и органа. Осипне грознице се, поред инфективног синдрома, карактеришу појавом везиколозне (овчје богиње) или макулопапулозне оспе. У земљама са високим обухватом имунизације, па и у Србији, мале богиње и рубеола јављају се као спорадична обољења. Најчешћа болест јетре у Србији је акутни вирусни хепатитис. Ово обољење карактерише запаљење са некрозом јетре и карактеристичним биохемијским променама у серуму. Неколико вируса има искључиви тропизам за јетру. То су примарно хепатотропни вируси, Hepatitis A- (HAV), Hepatitis B- (HBV), Hepatitis C- (HCV), Hepatitis D- (HDV) и Hepatitis E Virus (HEV). Поред њих, и други вируси могу изазвати хепатитисe, али и друге клиничке симптоме инфекције (Cytomegalovirus -- CMV, EBV, HSV, Adenovirus и др.). Клиничке манифестације су сличне, без обзира на изазиваче. Жутица је најупадљивији клинички знак. За разлику од HAV и HEV инфекције, које се јављају искључиво као акутне инфекције које се преносе феко-оралним путем, HBV, HCV и HDV преносе се парентаралним путем, а узрочници су како акутних тако и хроничних хепатитиса. Хепатитис А и Е јавља се спорадично, ендемично или у форми епидемија. Инфекција је присутна у целом свету, чешће оболевају деца и млађе одрасле особе. Клиничке манифестације су израженије код одраслих него код деце. Велики медицински значај има HBV и HCV инфекција. Процена је да је једна трећина светске популације инфицирана HBV, а да су 350 милиона (5% светске популације) хронични носиоци вируса. У свету има око 170 милиона (око 2,5% светске популације) хроничних носилаца HCV инфекције. У Србији преваленца хроничне HBV инфекције износи 2--7%. Преваленца HCV инфекције је око 0,7%. Хроничне инфекције доводе до цирозе јетре и хепатоцелуларног карцинома.

Вирус хумане имунодефицијенције (ХИВ) је откривен 1983, а већ први случај ХИВ инфекције у Србији дијагностикован је 1985. Према подацима СЗО, преко 60 милиона људи инфицирано је ХИВ-ом. Данас је у Србији званично регистровано око 2.800 ХИВ позитивних особа, од којих је oкo 1.600 оболело, док је преко 1.100 ХИВ позитивних особа умрло од инфекције. Процењена преваленца ХИВ инфекције у нашој популацији износи 0,1%. ХИВ поседује тропизам за CD4^+^ ћелије, субпопулацију Т лимфоцита и моноцитно-макрофагне ћелије. У лимфоцитима индукује апоптозу, што прати смањење броја CD4^+^ Т лимфоцита, превасходно меморијског фенотипа. То смањује способност имунског одговора на сам ХИВ, али и друге ендогене инфекције за чију је контролу неопходна функција ћелијског имунитета, па се јављају друге опортунистичке инфекције као и тумори. Акутна ХИВ инфекција настаје шест недеља од продора вируса у организам, симптоми су обично благи, па се инфицирани ретко обраћају лекару. Акутна ХИВ болест обично спонтано пролази после неколико недеља и инфекција прелази у хроничну форму, која је у почетку асимптоматска (клиничка латенција), а затим симптоматска, са плућним, гастроинтестиналним и неуролошким манифестацијама. Инфекције које се јављају раније у току развоја имунодефицијенције обично су узроковане вирулентнијим микроорганизмима као што су Candida spp., M. Tuberculosis, а у поодмаклој имунодефицијенцији реактивирају се мање вирулентни микроорганизми као што су Cytomegalovirus, Cryptococcus, aтипичне микобактерије и др. Међутим, због развијене имунодефицијенције, инфекције имају тенденцију ка генерализацији, па је и лечење мање ефикасно. Имунокомпромитоване особе, укључујући и ХИВ позитивне, показују повећану склоност према херпесвирусним инфекцијама. То се односи како на болеснике с урођеним и стеченим имунодефицијенцијама тако и на болеснике после трансплантације органа и ткива, болеснике на имуносупресивној терапији и хемиотерапији, као и на болеснике са AIDS-ом. Већина инфекција је последица реактивације латентне инфекције. Вирусне хеморагичне грознице су акутне, веома лако преносиве инфекције, изазване различитим вирусима. Природни резервоари вируса су различите животиње: глодари, домаће животиње, птице и др. Клинички се испољавају високом температуром и склоношћу ка крварењима. Проузроковачи хеморагичних грозница су различити сојеви Flavivirusi (жута грозница и денга), Nairovirusi (кримско-конгоанска грозница), Hantavirusi (хантанска грозница са бубрежним синдромом -- ХГБС), Arenavirusi (Lassa грозница) и Filovirusi (Ебола и Марбуршка грозница). У нашој земљи присутна је Кримско-конгоанска грозница на југу Србије, за коју су природни резервоари говеда, овце и зечеви, а преносе је крпељи. Епидемије су забележене 1970, 1988, 1989, 1995. и 2001. Могућа је и интерхумана трансмисија у контакту са контаминираном крвљу или аеросолом. Такође је присутна и ХГБС, која се преноси путем секрета и екскрета глодара који су природни резервоари вируса, па се људи случајно инфицирају респираторним путем или ингестијом контаминираних намирница. У бившој Југославији забележено је неколико епидемија ХГБС. Прва епидемија забележена је 1960. на Фрушкој гори, а затим 1967. када је оболело више од 300 људи, 1986. 172 оболелих и 1989. 226 дијагностикованих случајева. Највећа забележена епидемија у Европи била је 1995, са центром епидемије у Босни, Србији и Хрватској у којој је оболело преко 3.000 људи, претежно војника и чланова мировних снага УН.

Т.ања Јовановић

В. и. се јављају и код животиња, а зависе од способности организма да изгради сопствени механизам заштите на бази имунитета. Поремећаји у стварању имунитета, међутим, омогућавају да се и слабо вирулентни узрочници могу умножавати и изазвати супклиничку, ређе и клиничку слику болести. На сложеност инфекције и патогенезу заразних болести, нарочито живине у великим јатима, као и говеда, коња, свиња, оваца и других животиња држаних у великим објектима, утичу различити чиниоци. У затвореним објектима инфективни узрочници могу се брзо умножавати, достићи веома високе концентрације и брзо преносити с једне на другу јединку. Тако настаје инфекцијски ланац, који с једне стране контаминира амбијент, а с друге стране повећава способност узрочника да изазове болест. У овим условима могу да оболе и јединке које имају неоштећен одбрамбени систем. У затвореном простору, с великим бројем јединки, и строгим технолошким одвајањем родитеља од њиховог потомства, здрави родитељи преносе на младунце пасивна антитела против свих узрочника са којима су били у контакту. Ове младе животиње, у другим објектима, са другачијим биотопом узрочника, међутим, лако се инфицирају. Ако су ови узрочници мање патогени, приспеле животиње у кратком времену индукују антитела. Ако су у објектима присутни врло вирулентни вируси (нпр.: атипичне куге живине, класичне куге свиња, куге коња, ензоотске леукозе говеда, беснила, слинавке и шапа, болести плавог језика и др.), настаје инфекција која за последицу има појаву клиничке слике болести и морталитет животиња. Што је јато пилића веће или број млађих домаћих животиња у објектима већи, то је већа концентрација узрочника и већи инфекцијски притисак. Чак и вируси против којих постоје материнска антитела, која после 3--4 недеље узраста пилића и око 1--6 месеци код младих сисара ишчезну из крви, могу да изазову заразне болести. Због тога је у овим објектима потребно примењивати одговарајућу исхрану и хигијенске мере, уз стално одржавање оптималног микроклимата, обавезно спровођење програма имунопрофилаксе, као и спречавање могућности излагању имуносупресивних агенаса на животиње.

Ч.едомир Русов

ЛИТЕРАТУРА: C. O. Straub, „The role of colostrum and milk in transmission of enzootic bovine leukosis", Fifth International Symposium on Bovine leukosis, Tübingen 1982; Ч. Русов, Леукозе говеда, Бг 1987; Ђ. Пањевић, Заразне болести вирусне етиологије, Бг 1991; С. Стаматовић, Х. Шаманц, Болести свиња, Бг 1993; Ч. Русов, М. Ганчић, „Инфекције вирусима и имунолошки рационалан програм вакцинације живине", Живинарство, 1995, 34; R. L. Witter, „Avian tumor viruses: persistent and evolving pathogens", Acta Veterinaria Hungarica, 1997, 45, 3; Ч. Русов, Вирусне болести живине 1, Бг 1998; B. N. Fields, D. M. Knipe, P. M. Hewley и др., Fields Virology, Philadelphia 2000; Д. Палић, Болести коза, Бг 2001; Ч. Русов, Хематологија птица, Бг 2002; М. Валчић, Специјална епизоотиологија, I, Бг 2004; Ч. Русов, Ј. Русов, Лексикон ветеринарске медицине, Бг 2004; R. W. Bauman, Microbiology with diseases by body system, Boston 2008; Т. Јовановић, Љ. Марковић (ур.), Вирусологија, Бг 2008; J. C. Pommerville, Alcano^'^s Fundamenties of Microbiology, London 2008.

 

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)