ВИРЏИНА

ВИРЏИНА (лат. virgo: девојка), појава полне инверзије и родног идентитета у традиционалном друштву XIX и XX в. у извесним деловима динарског простора: у далматинском залеђу, у Црној Гори, на Косову, Метохији и у северној Албанији. Као синоними употребљавали су се и термини тобелија, остајница или заветована девојка. Реч је о феномену да се девојчице, девојке или тек рођене бебе заветују на живот у целибату и полну инверзију која се изражавала културно-симболички кроз облачење мушке одеће, давање мушког имена, шишање, ношење оружја, кретање у мушком друштву, али и социјалним признавањем промењене полне улоге и родног иденитета кроз стицање привилигија које су имали мушкарци у патријархалној култури. Етнографска истраживања и обимна грађа о овом феномену ипак нам не дозвољавају да говоримо о институционализованом феномену који је праћен доследно примењиваним обичајно-правним механизмима. Ради се о великим разликама у око шездесетак забележених случајева (мада се претпоставља да је број знатно већи) тако да се класификација може прихватити условно, више као различити примери којима се објашњавају различитости заветовања женских особа. Наиме, у неким случајевима в. се постаје самосталним избором девојке која у случају недостатка одраслих мушкараца у кући, док не стаса млађи брат, облачи мушку одећу и шиша косу, чиме заједници даје до знања да је преузела улогу тобелије, преузима неке од улога у племенском савезу, али без права гласа. Навођени су и примери да девојке привремено преузимају статус тобелије док су мушки чланови домаћинства под претњом крвне освете, како би због њиховог „кућног притвора" преузеле њихове јавне улоге и послове ван куће. Такође, због претње крвном осветом породици, девојка која је раскинула веридбу на свој захтев, преузима мушку полну улогу у породици и статус и идентитет мушкарца у друштву. У случају да прекрши завет, породица бившег вереника има право на крвну освету. Примери разведених жена које су се заветовале да се неће више удавати делимичо одговарају феномену тобелија, јер обично такве жене завет дају не јавно него само у оквиру двеју породица, шишају се, али не облаче мушка одела и у кући обављају женске послове. На крају, типичан пример заветовања в. је у случају да у породици нема мушке деце тако да се одмах по рођењу, најчешће тајно, унутар породице проглашавају мушкарцем, те одгајају и васпитавају као мушка деца. Често околина и не зна да је реч о женској деци. Касније преузимају све мушке улоге и привилегије у обичајном праву, јавном и приватном животу. Свакако да је ова различитост, као и различитост културно-историјских и друштвених услова допринела да понуђена објашњења научника и класификације не буду прихваћени као коначна тумачења и да је ово питање у науци још увек отворено. Научне студије су се бавиле углавном истраживањем порекла, социјалних функција и статуса в. Код нас недостају научне студије које би се бавиле проблемом сексуалности и родним иденитетом, које би применом релативно новијих теоријских приступа разматрале културна значења и аналитички промишљале проблем в. као алтернативних полова и родова, те на тај начин релативизовале универзалну, природну поделу људских бића на мушкарце и жене.

ЛИТЕРАТУРА: М. Барјактаровић, „Прилог проучавању тобелија (заветованих девојака)", ЗФФ, 1948, 1; „Проблем тобелија (вирџина) на Балканском полуострву", ГЕМ, 1966, 28--28–29; Љ. Гавриловић, „Тобелије: завет као основ стицања правне и пословне способности", ГЕМ, 47, 1983.

Л.идија Радуловић

 

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)