ВИНОВА ЛОЗА

ВИНОВА ЛОЗА (Vitis vinifera), воћка из фамилије Vitaceae која припада вишегодишњим биљкама пузавицама (повијушама), а ређе усправностојећим жбуновима или ниском дрвећу. У оквиру фамилије Vitaceae издвојено је 14 родова са 968 врста. Научна дисциплина која описује врсте и сорте в. л. назива се ампелографија. Представници фамилије Vitaceae расту у дивљем стању на влажним местима, по речним долинама и шумама у рејонима тропске, суптропске и умерено континенталне климе (у умереном појасу између 52° N и 45° S географске ширине). Ластари им се развијају из пупољака на стаблу, изузев код рода Ampelopsis, код којег се ластари развијају из подземног задебљалог стабла. Биљке се причвршћују за потпоре обавијањем, помоћу витица (рашљика), или се припијају помоћу тзв. пијавки које се налазе на крајевима витица. Цвасти су са великим бројем цветова, у облику метлице, лажног кишобрана или четкице. Цветови су мали, зелене боје, мушки, женски, двополни, петоделне или четвороделне грађе. У време цветања цветови се отварају звездасто на врху крунице изузев код рода Vitis где се круница одваја од основе и опада у облику капице. Плод је месната бобица, сочан или сув, са 1--4 или више семенки. У унутрашњости семена налази се клица и хранљиво ткиво (ендосперм). Од 14 родова в. л. најзначајнији је род Vitis, чији многобројни представници имају плодове (бобице) погодне за јело и прераду у безалкохолне и алкохолне прерађевине. Поред њега у Србији се као декоративне биљке гаје и представници родова Parthenocissus, Cissus и Rhoicissus.

Александар Негруљ (1946) је све сорте културне (гајене, племените) в. л. поделио у три еколошко-географске групе. Сорте источноазијске групе (Proles orientalis) се гаје у Средњој Азији, Јерменији, Азербејџану, источној Грузији, Дагестану, Ирану, Авганистану, земљама Блиског истока и у Африци. Обухватају око 35% сорти гајене лозе. У оквиру ове групе издвајају се две подгрупе, Caspica Negr., углавном стоне сорте, а најпознатији представници су бајан ширеј, тербаш, хиндогни и вискает; то су најстарије сорте Азербејџана, источне Грузије и Јерменије, и Antasiatica Negr., стоне и бесемене сорте, а најважнији представници су хусајне, нимранг, кара-курган, таифи розовиј, карабурну (афус-али) и агадај. Сорте базена Црног мора (Proles Pontica) обухватају око 40% сорти в. л. Гаје се у Јерменији, Бугарској, Турској, Грчкој, Грузији, Молдавији, Румунији, Украјини, Албанији, Мађарској и на просторима бивше СФРЈ. Сорте из ове групе су већином винске. Издвајају се две подгрупе, Georgica Negr. (ркацители, саперави, мцване и др.) и Balcanica Negr. (фурминт, прокупац, смедеревка, чауш, султанина, пловдина, коринтско црно, малвазија и др.). Група западноевропских сорти (Proles occidentalis) се гаји у Француској, Шпанији, Португалији, Италији, Немачкој, Швајцарској, Аустрији и другим европским и ваневропским земљама. Ове сорте заузимају највеће површине под виноградима у свету, а сличне су шумској лози Средње Европе. Прерадом грожђа ових сорти добијају се квалитетна и врхунска вина. Најзначајнији представници ове групе су: бургундац црни, бургундац бели и сиви, гаме црни и гаме бојадисер, шардоне, ризлинг рајнски и ризлинг италијански, совињон и семијон, траминац црвени и сиви, каберне совињон и мерло. У оквиру ове групе разликују се две подгрупе: Galica и Iberica.

Фосилни остаци семена в. л. и посуде за вино на археолошким налазиштима на обали Дунава код Гроцке, у Винчи и дугим местима, указују на то да је в. л. на просторима данашње Србије присутна више хиљада година. Нема много писаних података о начину гајења и сортименту в. л. на нашим просторима све до почетка XIX в. Захарија Орфелин (Искусни подрумар, Беч 1783) и архимандрит манастира Раковац Прокопије Болић (Совершен виноделац, Будим 1816) могу се сматрати нашим првим ампелографима. Болић је у својој књизи дао ампелографски опис 35 сорти в. л., које су гајене крајем XVIII и почетком XIX в., на Фрушкој гори и у целој Србији. Описао је сорте: чавчица, црни грашац, скадарка, волујарка, воловско око, црна зеленика, тамјаника црна, црни дренак, чађавица, плаветни дренак, црвена динка, радовинка, мирковача, скадарка, овчи репак, бела динка, бели грашац и др. Према другим изворима у то време у Србији су гајене и сорте: прокупац, шљива грожђе, врапчије грожђе, першун грожђе, зачинак, багрина, смедеревка, пловдина црна и црвена и др. Већина ових сорти је позног сазревања, велике родности, слабе отпорности на мразеве, а квалитет вина је скроман. Све оне припадају аутохтоним, Pontica, Balcaniсa сортама. Крчењем старих винограда већина њих је неповратно изгубљена. У старим засадима данас се још увек могу наћи неке од старих сорти, од којих се производе стона, али и квалитетна вина и дестилати. Од црних сорти највише су заступљене прокупац, скадарка, зачинак и тамјаника црна, а од белих смедеревка, тамјаника бела, сланкаменка и креаца.

После I светског рата у Србију доспевају и шире се родни хибриди прве генерације који су отпорни на филоксеру и гљивичне болести, али дају лош квалитет вина (жакез, ноа, сасарош, отело и др.). После II светског рата на великим друштвеним имањима углавном се гаје западноевропске сорте за квалитетна бела и црвена вина, а врло мало стоне сорте в. л. Рејонизацијом су севернији рејони били предодређени за гајење белих винских сорти (Војводина), а јужнији, топлији рејони за гајење црних винских сорти. Доминирају западноевропске сорте за квалитетна бела вина као што су: италијански ризлинг, траминац црвени, ризлинг рајнски, совињон, бели бургундац, шардоне, а од црних сорти се гаје прокупац, гаме црни, португизац, франковка, мерло, бургундац црни, каберне совињон. Стоне сорте су биле врло слабо заступљене у сортименту (око 5%). Највише је гајен мускат хамбург, нешто мање шасле, кардинал и друге сорте. У домаћи сортимент је последњих година уведен читав низ винских и стоних сорти које до сада нису гајене код нас (темпраниљо, пти вердо, сира, марселан, блек меџик, викториа, матилда, прима, микеле палиери и др.). Ширењу страних сорти допринела је са једне стране жеља произвођача грожђа и вина да повећају своју конкурентност на тржишту грожђа и вина, а са друге стране и знатно блажа процедура увођења страних сорти у домаћи сортимент.

У Црној Гори се највеће површине под виноградима (око 3.000 ха) налазе на подручју општине Подгорица. Преосталих око 1.000 ха распоређени су у општинама: Тиват, Котор, Будва, Херцег Нови, Никшић, Даниловград, Бар и Улцињ. Најчешће гајене аутохтоне сорте су вранац и кратошија, а од интродукованих -- шардоне, совињон бели, каберне совињон и мерло.

У Херцеговини, посебно у околини Требиња и долини Неретве, традиција гајења в. л. је веома дуга. На овим просторима доминира аутохтона сорта жилавка. Поред жилавке, у мањој мери се гаје: вранац, малвазија, мерло, каберне совињон, бургундац црни, совињон бели и шардоне.

Током 60 година истраживачког рада у научним и научно-образовним установама у Србији постигнути су значајни резултати пре свега у оплемењивачком раду. Еминентни научни радници Драгослав Милисављевић, Лазар Аврамов, Сима Лазић и Петар Циндрић са својим сарадницима створили су преко 40 стоних и винских сорти в. л. и неколико клонова. При стварању нових сорти оплемењивачи су имали у виду захтеве и потребе домаћег савременог виноградарства и винарства, као и специфичност агроеколошких услова. Сиромашни сортимент стоних сорти обогаћен је новим сортама, као што су београдска рана, демир капија, грочанка, србија, ласта и кармен, које су се више прошириле у иностранству него у Србији. Од винских сорти у домаћем сортименту значајније место су заузеле: жупљанка, сила, неопланта, пробус и петра. Интересовање за нове винске сорте (панонија, морава, петка, рубинка и бачка) последњих година расте како у Србији тако и у Италији и Русији. Ове сорте се одликују већим степеном отпорности на мразеве и болести в. л., а посебно су интересантне за органску производњу грожђа и вина. Све новостворене сорте представљају специфичност и ексклузивност Србије и једино се за њих може тврдити да су аутохтоне. Оне су и најбоље прилагођене агроеколошким условима наших простора.

Литература: Л. Аврамов, Д. Жунић, Посебно виноградарство, Бг 2001; А. Накаламић, Н. Марковић, Опште виноградарство, Бг 2009; Н. Кораћ, Д. Жунић, Д. Иванишевић, Виноградарство и винарство у Србији, Бг 2013.

Н. Марковић