ВИНАВЕР, Станислав

ВИНАВЕР, Станислав, књижевник, преводилац, дипломата (Шабац, 1. III 1891 --– Нишка Бања, 1. VIII 1955). Рођен у породици Јевреја досељених из Пољске: отац Аврам Јосиф био је лекар, а мајка Ружа (Роза) пијанисткиња. Гимназију похађао у Шапцу и Београду. У Паризу је од 1909. студирао математику, физику и музику, те слушао предавања код А. Бергсона, А. Поенкареа, В. Ландовске, повремено и код Л. Л. Брила, Е. Диркема и др. Излази му прва књига песама Мјећа (Бг 1911). У Србију се вратио 1912. да би као добровољац учествовао у Балканским ратовима, а у I светском рату налазио се у саставу ђачког батаљона „1.300 каплара". Повлачио се 1915. са српском војском преко Албаније, боравио на Крфу, а 1917. послат је у Русију да међу заробљеним аустроугарским војницима српског и југословенског порекла ради на организовању добровољачких јединица које ће бити упућене на Солунски фронт. У Русији дочекао избијање Октобарске револуције 1917, а ту се упознао и са руским писцима (А. Блок, нпр.), те с новом авангардном књижевношћу и духом радикалне побуне против традиције. У Београд се враћа 1919. Мада формално није био члан „Групе уметника", основане у Београду 1919, В. је био међу водећим заговорницима нових покрета и међу највећим противницима духа предратне епохе. Био је писар у Министарству просвете (1920--1920–1922) и новинар у листу Време (1922--1922–1927). Од 1927. радио у дипломатској служби: при Друштву народа у Женеви и Берну, потом у посланствима у Берлину (1930--1930–1933) и Прагу (1938--1938–1939). На Београдском универзитету дипломирао физику 1930. У Централном прес-бироу у Београду радио 1934--1934–1938. Пензионисан је 1939. Као резервни официр учествовао у Априлском рату 1941, а потом цео рат провео у немачком заробљеништву, у логорима Оснабрик, Стразбур и Баркенбриге. По повратку у Југославију, искључиво се посвећује књижевном раду и преводилаштву. Током 1949. ради у Танјугу, у листу Јеж, а пише и текстове за хумористичку емисију Радио Београда „Весело вече". У напону стваралачке снаге, умире током одмора у Нишкој Бањи.

Сусрет с поезијом Шарла Бодлера пресудно је деловао да се В. посвети књижевности. У Паризу је бављење Бергсоновом философијом допринело утврђивању његових антирационалистичких, антипозитивистичких и интуицистичких схватања, а проширио је и своје увиде у француску књижевност (А. Рембо, С. Маларме, П. Валери, М. Пруст и др.). Касније је упознао немачки експресионизам и руски футуризам, а читаву своју књижевну генерацију (И. Андрић, М. Црњански, Т. Манојловић, Р. Петровић и др.) сагледавао је у поетичком и манифестном хоризонту експресионизма. У листу Прогрес 1920. објавио „Манифест експресионистичке школе": у њему је метафоричким језиком изложио схватање динамике песничких, стваралачких промена, али се јасно могла препознати и књижевноисторијска димензија описаних појава. Књижевни опус В. обухвата мноштво жанрова, са специфичним обликом жанровског синкретизма који се често јавља у оквиру исте књиге. Изразито опредељен за модернистичке иновације, сав је у интуитивним назирањима, у немирима и трагањима за новим доживљајима који захтевају не само нову књижевну форму него и самосвојан начин функционисања језика.

Као песник В. је створио опус у којем су видљиви трагови различитих поступака, а сви они су додатно мотивисани авангардним преиспитивањем појма књижевне чињенице. Осим песама љубавне и родољубиве, библијске и митолошке тематике, у збиркама Мјећа, Варош злих волшебника (Бг 1920) и у поеми Чувари света (Бг 1926) доминирају текстови с изразитом метафизичком тематиком, са поетичком и аутопоетичком усмереношћу, с интертекстуалним и интермедијалним релацијама, а посебно је чест однос са музиком као тематско-мотивским извориштем али и начелом градње текста. Све то представља основ симболистичког наслеђа поезије В. Изразити поетички слој песник је пронашао и у космичко-духовним визијама, у поигравању језиком и у хуморним ефектима, и тиме се отворио авангардној, посебно експресионистичкој поетици (мотиви васељене, волшебника, духова, звука и музике, речи и језика, храма, линије, хаоса и сл.). Истовремено, у средишту пажње нашао се лик песника као кључне творачке инстанце у свемиру. У завршној фази свог песништва В. се --– у збиркама Ратни другови (Бг 1939) и Европска ноћ (Бг 1952) --– окренуо изазовима историјске, ратне тематике, те реактуелизацији предметног слоја песме и наративно-биографског поступка. Ратни другови су доследно обликовали хероику обичних људи, учесника српске епопеје у I светском рату, а у Европској ноћи, која има поднаслов „стихови из заробљеништва 1941 --–1945", песме су на двоструки начин обликоване: с једне стране, највећи део песама је симболистичко-експресионистички интониран, док се с друге стране појављује форма исповедно-наративне песме које тематизују песниково искуство из немачких логора. Постхумно је изашла збирка Иза Цветкове меане (прир. Г. Тешић, Бг 1978) у којој, изузев уводног дела од четири песме и циклуса „Роботи", доминирају хуморне песме, често епиграмски, понекад и пародијски обликоване. Уз то у овим песмама је врло очигледан печат социјалног и културног амбијента, те препознатљивог урбаног сензибилитета Београда сагледаног из винаверовске перспективе.

В. је створио најимпресивнији пародијски опус у српској књижевности. Још у збирци Мјећа он је укључио хуморно песништво засновано на поступцима пародирања у којима је, под псеудонимом Трајко Ћирић, изградио полемичке релације према песницима у распону од Радичевића и Змаја, преко Дучића, Ракића, Пандуровића и Диса до Митриновића, Ћурчина и др. Потом је после I светског рата објавио неколико књига пародијских текстова (Пантологија новије српске пеленгирике, Бг 1920; Нова пантологија пеленгирике, Бг 1922; Најновија пантологија српске и југословенске пеленгирике, Бг 1938), које су представљале облик негативног критичког става према поетици модерне и њеним водећим песницима, а поготово према њеном критичко-антологичарском заступнику Богдану Поповићу.

У књигама Приче које су изгубиле равнотежу (Бг 1913), Громобран свемира (Бг 1921) и Женидба Врапца Подунавца (Бг 1927) В. исказује антиреалистичко опредељење и потребу за преиспитивањем различитих наративних образаца и жанрова, у распону од поетске прозе, преко проповеди, апокрифа, параболе, бајке, мита, легенде, па све до новеле и приповетке. Најчешће отварајући митско-космичке перспективе приповедне речи и успостављајући антитетичке односе унутар фикционалног света и композиционе структуре, он је сачинио опус невеликих естетских домета, али врло подстицајан у књижевноисторијском процесу. Путописи су му, осим описа путовања, садржавали и елементе приповетке, мемоара, есеја, критичких текстова, духовно-историјских расправа, репортажа и политичких коментара. Најчешће писани као новинарски текстови, ти путописи су засновани на наративном темељу, са јаким дијалошким партијама у оквиру којих су разматрани отворени проблеми друштва и културе, политичких прилика и специфичности националног менталитета. Ликови су веома упечатљиви, са јаким индивидуалним, карактерним обележјима која њихово разумевање друштвене ситуације чине хуморним, чудним и гротескним. Иако је писао и о релативно мирним друштвеним приликама (о Венецији и Аустрији, нпр.), В. су највише занимале динамичне ситуације са јаким искушењима револуционарних догађања. У средишту његове пажње биле су пре свега Русија (Руске поворке, Сар. 1924) и Немачка (Немачка у врењу, Бг 1924).

Најважнији сегмент В. књижевног рада представљају есеји и критике. У књизи Громобран свемира појављује се облик специфичног жанровског меланжа, с обзиром да се у њој, поред есеја, налазе и књижевни манифест, приповедна проза, путопис, репортажа, књижевна и музичка критика и сл. У студији Проблеми нове естетике. Бергсоново учење о ритму. Техника изражаја и смисао конструкције (Бг 1924) В. је наступио као острашћени бергсоновац који је настојао да покаже како деловањe уметности наликује на деловање хипнозе, а у том погледу посебно истиче улогу звучања песме и њеног ритма. Трагом идеје о важности ритма, В. је начинио студију Покушај ритмичног проучавања мушког десетерца (Бг 1940), у којој је описао како ритмички функционише најважнији стих српске усмене традиције, на основу чега је изводио и закључке о природи културе и друштва у којој такав стих представља основни начин изражавања. У студији Језик наш насушни (Н. Сад 1952) усредсредио се на опис нових језичких феномена који јасно разликују, чак супротстављају језик модерне, урбане заједнице (Београда) и језик традиционалне, епске културе, који је свој најпотпунији израз нашао управо у епском десетерцу.

Најобухватнији поглед на саму књижевност, пре свега српску, В. је исказао у књизи Чардак ни на небу ни на земљи (Бг 1938). У огледима из те књиге утемељено је расправљао о проблемима језика као најважнијем питању књижевности, о језичким изражајним могућностима, о његовом „жубору" који најпосвећеније чувају песници („Језичне могућности", 1921). У средишту његове пажње нашли су се поједини писци, њихова дела, али и стилске сродности различитих стваралаца (о Скерлићу и Бојићу, Г. Божовићу, Ујевићу, Дису, С. Стефановићу, Р. Петровићу, Гетеу, Бергсону), затим традиција усмене књижевности и њено наслеђивање у писаној књижевности (о гусларима, Његошу, Јакобу Гриму, Геземану), а веома често расправља о природи и општим особинама српске културе, о својој књижевној генерацији, о модернизму и авангардним покретима и другим темама. Студија Момчило Настасијевић (Бг 1938), писана као предговор Настасијевићевим Сабраним делима, представља најснажнији гест којим је пре II светског рата Настасијевић означен као велики писац, језикотворац и подвижник („светац српскога језика"). У књизи Београдско огледало (прир. Гојко Тешић, Бг 1977), у којој су објављени краћи огледи изашли у листу Република током 50-их година, уочљиво је колико је књижевност, уметност и стваралаштво уопште В. сагледавао у широким поетичким и књижевноисторијским распонима, од средњoвековних и фолклорних дубина до наших дана, од националног па до европског и светског поретка вредности. В. је на много места истицао важност хумора, његову неподмитљивост и спонтаност покушаја да се, бергсоновски речено, живот спасе од притиска механичке рутине. После В. преране смрти објављено је његово крунско есејистичко дело -- студија Заноси и пркоси Лазе Костића (Н. Сад 1963). У њој је свестрано описан феномен Лазе Костића, при чему се могао сагледати не само песнички текст и његове вредности него и, много више, укупни културни амбијент у којем је живео и стварао велики песник. Полазећи у основи од биографских чињеница и пратећи песников животни ток, В. је описао широк лук у којем се појављује не само историја српске него и европске културе, као и читав низ интертекстуалних релација значајних за разумевање Костићевог дела. Од ове студије почиње поново да расте интересовање за Костића, посебно за његову крунску песму Santa Maria della Salute.

У есејима и критикама посвећеним музици и ликовној уметности В. је умео да истакне како узгредна техничка опажања и поједине интерпретативне финесе тако и крупне културно-историјске недоумице и најкомплексније увиде у духовно-стваралачку сферу. У листу Република пратио је београдски музички живот 50-их, па је коментарисао извођења дела једног Шенберга, Бартока, Стравинског, Петра Коњовића, Карла Орфа, описивао је Дјагиљева и његову „балетску револуцију", али и наступ фолклорне групе „Коло"; уз то, скренуо је пажњу јавности на важност ликовног модернизма Ј. Бијелића, М. Милуновића, П. Лубарде, И. Васиљева и др., на ликовну снагу Ван Гога и Х. Мура (поводом њихових београдских изложби), али и на Леонардову генијалност, на инспиративност Ле Корбизијеових архитектонских и урбанистичких идеја и др. Са разумевањем је писао о вишевековном француском искуству у области ћилимарства, дивио се нашим народним везовима и везиљама, а А. Малроу, којем признаје највишу меру разумевања не само модерне него и свеколике уметности, умео је да замери што нема увида у српске средњoвековне фреске.

В. је с пажњом пратио позориште, посебно дикцију значајних глумаца (од Д. Милутиновића до М. Живановића, Љ. Јовановића, М. Ступице и др.), јер је ту налазио важне показатеље актуелне језичке и говорне праксе. Истицао је проблем очувања националног репертоара, укључујући и начине обнављања фоклорних комада, попут Глишићевог Два цванцика, а поготово начине тумачења класика националног театра какви су Држић, Стерија, Сремац, Нушић, Станковић и др. Често се позивао на искуство В. Шекспира, али и на Плаута, Расина, Шоа, Брехта, Пирандела, Вилијамса, писао о редитељским поставкама Јоце Савића, Т. Танхофера, Соје Јовановић, М. Траиловић и др. Посебно је истицао значај француског позоришта (Вилерове париске трупе, нпр.) и француске школе уопште, која је систематски неговала дикцију.

В. се посвећено бавио превођењем. Преводио је са француског (Арабљанске приповетке из 1001 ноћи, Ф. Вијон, Ф. Рабле), немачког (Ј. Гете, Х. К. Андерсен), енглеског (Л. Стерн, Ч. Дикенс, М. Твен, Р. Киплинг, Л. Керол, Б. Шо), руског (Н. В. Гогољ, М. Е. Салтиков-Шчедрин, А. И. Куприн, А. А. Блок), чешког (Ј. Хашек). У преводима је запостављао захтеве филолошке тачности, али су зато његови преводи изузетно надахнути, језички експресивни, настали у напору не да се нађе лексикографски тачна реч него реч која у другој култури представља адекватну и аутономну изражајну језичку вредност. Отуда је најчешће бирао дела веома тешка за превођење (Раблеов Гаргантуа и Пантагруел, Стернов Тристрам Шенди, Гетеови Јади младога Вертера, Твенов Том Сојер, Керолова Алиса у чаробној земљи, Хашекови Доживљаји доброг војника Швејка и др.), али је управо у тим тешкоћама проналазио блистава језичка решења, као израз прворазредне стваралачке луцидности.

В. је приказан у биографском роману Симфонија Винавер (Бг 1994) М. Витезовића, у путопису Црно јагње, сиви соко (1941, српски превод Бг 1989) енглеске списатељице Ребеке Вест и, као епозодни лик, у роману Време смрти (1972--1972–1979) Д. Ћосића. Својеврсни ревалоризациони гест представља и чин установљавања књижевно-полемичке и хуморно-пародијске рубрике „Винаверова улица" у листу Књижевна реч 1981-- 1981–1984. У периоду 1993--1993–1996. додељивана је и књижевна награда „Станислав Винавер" за поезију, прозу, есеј и критику, прву књигу и ауторски пројекат. Сабрана дела В. у 18 књига (прир. Г. Тешић) започела су да излазе у Београду 2012.

ДЕЛА: Мисли, Бг 1913; Гоч гори, Бг 1927; Икаров лет, Шабац 1937; Томаш Масарик, Бг 1937; Живи оквири, Бг 1938; Године понижења и борбе, Бг 1945; Алајбегова слама (прир. В. Р. Кошутић, Бг 1969); П. Зорић (прир.), Критички радови Станислава Винавера, Н. Сад --– Бг 1975.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Скерлић, „Три млада писца", СКГ, 1913, 1; Ђ. Јовановић, „На чардацима и вајатима Винаверовим", Наша стварност 1939, 17--17–18; Б. Михајловић, „Станислав Винавер", НИН, 7. VIII 1955; Р. Константиновић, „Винаверова минђуша", у: С. Винавер, Надграматика, Бг 1963; С. Леовац, Хеленска традиција и српска књижевност XX века, Сар. 1963; Н. Тимченко, „Есејистика С.В.", Књижевност, 1963, 36, 6; Ј. Христић, „Станислав Винавер или искушење озбиљног", у: Станислав Винавер, Бг 1964; З. Глушчевић, „Ритам као техника израза", у: Пером у рабош, Сар. 1966; Н. Петковић, Артикулација песме, Сар. 1968; Р. Вучковић, Судбина критичара, Сар. 1968; П. Марјановић, „С. В. као позоришни критичар", Књижевне новине, 2.III 1968; М. Бегић, Раскршћа II, Сар 1969; В. Глигорић, Сенке и снови, Бг 1970; Б. Донат, „Поводом Винавера: Инфлација стила", у: Удио критике, Зг 1970; П. Палавестра, Послератна српска књижевност, Бг 1970; И. В. Лалић, Критика и дело, Бг 1971; М. Павловић, „Звучна екумена Станислава Винавера", у: С. Винавер, Европска ноћ и друге песме, Бг 1973; П. Милосављевић, „Винаверове теме, Винаверови проблеми", ЛМС, 1975, 416, 6; П. Зорић, Станислав Винавер као књижевни критичар, Бг 1976; Р. Константиновић, „Станислав Винавер и фолклор", НССВД, 1976, 6, 2; М. Радуловић, Видови српске књижевне критике, Бг 1978; М. Егерић, Срећна рука, Бг 1979; Р. Константиновић, Биће и језик, Бг --– Н. Сад 1983; С. Гордић, Слагање времена, Н. Сад 1983; Р. Вучковић, Поетика хрватског и српског експресионизма, Сар. 1979; Авангардна поезија, Бл 1984; П. Палавестра, Историја модерне српске књижевности, Бг 1986; Р. Поповић, Жудња за фраком, Бг 1988; М. Пантић, Модернистичко приповедање, Бг 1989; М. Матицки, Поновнице, Н. Сад 1989; Г. Тешић (прир.), Књижевно дело Станислава Винавера, Бг--–По 1990; Р. Вучковић, Модерна српска проза, Бг 1990; Љ. Симовић, Дупло дно, Бг 1991; Г. Тешић, Српска авангарда у полемичком контексту, Н. Сад --– Бг 1991; М. Ненин, Светислав Стефановић --– претеча модернизма, Н. Сад 1993; Б. Стојановић Пантовић, Српски експресионизам, Н. Сад 1998; Т. Манојловић, Нови књижевни сајам (прир. М. Пантић), Зр 1997; Г. Тешић (прир.), Алманах Винaвер, 1997. 1; Г. Тешић, Пркоси и заноси Станислава Винавера, Бг 1998; Р. Вучковић, Српска авангардна проза, Бг 2000; П. Петровић, „Винаверове научнофантастичке приповетке", у: Српска приповетка, Бг 2003; Г. Тешић, Откровење српске авангарде, Бг 2005; С. Јаћимовић, Путописи српске авангарде, Бг 2005; М. Тешић, „Шумна мисао С. В.", у: С. В., Звучни предео, Бг 2005; А. Лаковић, Језикотворци, Зр. 2006; Б. Стојановић Пантовић, Побуна против средишта, Пан. 2006; П. Палавестра, Историја српске књижевне критике, Н. Сад 2008; Г. Тешић, Српска књижевна авангарда (1902--1902–1934), Бг 2009; М. Сељачки Мирковић, Пародије Станислава Винавера као критички говор, Бг 2009; И. Негришорац, „Станислав Винавер и винaверовске теме у критичком дискурсу Новице Петковића", у: Споменица академику Новици Петковићу, Бл 2009; В. Гвозден, Српска путописна култура 1918--1918–1941, Бг 2011; М. Недић, Стилска преплитања, Бг 2011.

И.ван Негришорац

 

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)