ВИЛСОН, Вудро

ВИЛСОН, Вудро (Wilson, Thomas Woodrow), историчар, политичар, председник САД (Стантон, Вирџинија, 28. XII 1856 -- Вашингтон, 3. II 1924). Потомак презбитеријанских свештеника шкотско-ирског порекла, дипломирао је историју на универзитету Принстон 1879. На истом универзитету био је професор и његов председник (1902--1910). Руковођен снажном вољом, моралним идеализмом и залагањем за више норме политичког морала, писао је о америчкој управи, критикујући поделу одговорности између извршне и законодавне власти, те залажући се за чврсто председничко руковођење. Не успевши 1910. да реорганизује Универзитет, дао је оставку и исте године био изабран за гувернера Њу Џерсија. Током председничке кампање тражио је ограничавање моћи крупних корпорација, забрану монопола, заштиту права ситних власника и равноправну економску конкуренцију. Као кандидат демократа биран је за председника САД на изборима одржаним 1912. и 1916, а председник био 1913--1921. Током та два мандата покушао је да реализује своје идеје. Иако није у потпуности испунио обећања, његова администрација била је иницијатор више закона него иједна претходна, доносећи мере против пословних махинација и свемоћи трустова, о царинским тарифама, резервним банкама и позајмицама фармама, побољшању радних услова на бродовима и железницама. Противио се империјалним циљевима, обећавајући да САД неће посезати за туђим територијама и руководити се материјалним интересом, али је управо тих година извршено више војних интервенција у Средњој и Јужној Америци. Осим тога, избијањем I светског рата 1914. заустављен је ток реформи које је предузео, а пажња је усмерена на привредне поремећаје узроковане ратом и проблеме спољне политике. В. је 4. VIII 1914. прогласио неутралност САД и зараћеним странама понудио своје „добре услуге", тежећи при томе да прошири и учврсти економске и политичке односе са Француском и Великом Британијом. Када је Немачка објавила неограничен подморнички рат (31. I 1917), у којем је убрзо потом потопила више америчких бродова, САД су 3. фебруара прекинуле са њом дипломатске односе. Два месеца касније, 6. априла, амерички Конгрес је на захтев председника В. прогласио ратно стање са Немачком. Улазак САД у рат на страни Антанте био је почетак велике војне и дипломатске прекретнице, с обзиром на огроман допринос савезничкој победи и прокламовани став о противљењу тајној дипломатији. Вођен својим идеалима, В. је 8. I 1918. упутио Конгресу посланицу, познату под називом Четрнаест тачака, у којој се, између осталог, заложио за право народа на самоопредељење, реокупацију и обнову Србије и Црне Горе, територијално проширење Србије, слободан и сигуран прилаз мору, те политичку и економску независност. Наредних месеци, и САД и он лично показали су велики интерес за исхрану и материјални опстанак становништва источне и југоисточне Европе и Балкана, дозвољавајући могућност да словенски народи Аустроугарске створе независне државе. У јануару 1919. председник В. учествовао је на Конференцији мира у Паризу, противећи се италијанским претензијама на источну обалу Јадрана, а залажући се и за заштиту бугарских интереса. Под његовим утицајем, САД су биле прва велика сила која је почетком фебруара 1919. признала стварање државе Југословена. Истовремено, В. је иницирао оснивање Друштва народа (Лиге народа), чији је циљ требало да буде решавање међународних спорова дипломатским средствима, али САД нису постале његов члан. При крају мандата председника В. америчке трупе су учествовале у оружаној интервенцији против СССР. Поражен на председничким изборима 1920, повукао се из политичког живота, а крајем исте године добио је Нобелову награду за мир. Данас се сматра једним од најзначајнијих председника САД.

ЛИТЕРАТУРА: А. Невинс, Х. С. Комаџер, Историја Сједињених Америчких Држава, Суб. 1953; Х. Белфорд Паркс, Историја САД, Бг 1985; У. Остојић Фејић, Сједињене Америчке Државе и Србија 1914--1918, Бг 1994; Ф. Џенкинс, Историја Сједињених Држава, Бг 2002; П. Џонсон, Историја америчког народа, Бг 2003.

М. Радојевић