ВИЛДЕР, Већеслав

ВИЛДЕР, Већеслав, правник, публициста, политичар (Љутомишл, Чешка, 8. VIII 1878 -- Лондон, 2. XII 1961). Права студирао у Загребу и Прагу, где је дипломирао 1901. Новинарско-публицистичку делатност започео је у осјечком листу Народна обрана. Две године касније (1904), по повратку у Загреб, са Иваном Лорковићем основао је Хрватску напредну странку и постао уредник њеног гласила Препород. Залажући се за хрватско-српско јединство, словенску узајамност, одвајање цркве од државе и радничко законодавство, постао је један од активнијих сарадника Хрватско-српске коалиције, због чега је више пута хапшен и оптуживан на „велеиздајничким процесима" Србима. У хрватски Сабор изабран је 1913, остајући током I светског рата његов делагат у пештанском парламенту. Крајем рата постао је члан Народног вијећа СХС, залажући се за стварање заједничке српско-хрватско-словеначке државе. У Краљевини СХС биран је за народног посланика у бјеловарском изборном округу, на скупштинским изборима 1920, 1923, 1925. и 1927. Страначки се ангажујући, приступио је Југословенској демократској странци, прихвативши идеје централизма и унитаризма. Када се она раздвојила 1924, управо због неслагања око ових начела, остао је веран том политичком смеру, помогавши Светозару Прибићевићу да организује Самосталну демократску странку. Уз њега је био и три године касније, 1927, када је страначки шеф донео одлуку о пристајању на федерализам и стварање Сељачко-демократске коалиције (СДК) са опозиционом Хрватском сељачком странком (ХСС). За време личне владавине краља Александра био је због опозиционарства интерниран у Санџак. По одласку С. Прибићевића у емиграцију 1931, водио је страначке послове и издавао илегални лист Информатор. Новембра 1932. учествовао је на састанку СДК, на којем је донета резолуција о захтеву за коренитим државним преуређењем. Радио је на продубљивању српско-хрватске сарадње и постизању политичког споразума. У том правцу уређивао је и свој недељни лист Нова ријеч, изразите демократске и антифашистичке оријентације. Крајем 30-их година био је међу оним политичарима чију је делатност новчано помагала британска обавештајна служба. Као човек британског поверења напустио је земљу уочи доношења владине одлуке о приступању Тројном пакту. Други светски рат провео је у Лондону, бавећи се пословима југословенске пропаганде. Био је један од ретких хрватских политичара који су бескомпромисно осуђивали режим НДХ и критиковали надбискупа Степинца, противећи се при том покушајима изједначавања Анте Павелића и Милана Недића. Југословенске интересе заступао је и као опуномоћени министар код чехословачке владе у Лондону. После рата остао је у емиграцији, не напуштајући југословенска уверења. Био је једини Хрват у Југословенском народном одбору, основаном у априлу 1950. са Слободаном Јовановићем на челу, са намером да утиче на савезничке земље ради ублажавања свемоћи револуционарних власти у Југославији. Сарађивао је у Поруци, гласилу овог Одбора, и другим емигрантским листовима југословенске оријентације.

ДЕЛА: Два смјера у хрватској политици: откривање уроте против устава, Зг 1918; Бика за рогове, Лондон 1957; На путу препорода, Лондон 1959; Рат Србима -- подвала Хрватима, Лондон 1963.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Глигоријевић, Демократска странка и политички односи у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, Бг 1970; Д. Јовановић, Људи, људи..., Медаљони 56 умрлих савременика, Бг 1973; Љ. Бобан, Мачек и политика Хрватске сељачке странке 1928--1941, I--II, Зг 1974; В. Ђуретић, Влада на беспућу, Бг 1983; Д. Тошић, О људима. Есеји, записи, сећања, Бг 2000.

М. Радојевић