ВИЛАГОШ

ВИЛАГОШ (Вилагошвар, данас Ширија), насеље у Арадској жупанији у Румунији. У средњем веку је припадало угарској Зарандској жупанији. Цистерцитска опатија основана је 1190, а тврђава на брду изнад вароши помиње се од 1318. Пре 1404, вероватно од 1401, кастелан (заповедник града) краља Жигмунда у В. и жупан Зарандске жупаније био је Дмитар Краљевић, син краља Вукашина. Он је на тим положајима био до смрти, вероватно 1409. Када је деспот Ђурађ Бранковић добио В. од угарског краља Алберта 1439, властелинство се састојало од тврђаве, пет вароши, рудника и 105 села. Краљ Владислав I је 1441. одузео деспоту Ђурђу В., али му је после измирења исте године вратио град. Деспот Ђурађ је 1444. Вилагошко властелинство даровао Јовану Хуњадију као накнаду за помоћ при обнови српске државе након прве османске окупације (1439--1444). После Хуњадијевог пораза на Косову 1448, деспот га је приморао да му врати В. Као деспотови кастелани јављају се војвода Степан (1441) и Влатко (1453), а групе Срба насељавају се на градском подручју. Деспоти су изгубили В. током сукоба у Угарској 1456--1458, када је град доспео у руке Михаила Силађија. После његове смрти 1461, краљ Матија Корвин је 1464. В. дао великашкој породици Батори. Турци су га коначно освојили 1566, а према Евлији Челебији 1660. било је 60 кућа у тврђави и 45 у насељу под њом. Аустријанци су заузели В. 1693. У В. су под Османлијама углавном живели Срби, али се од краја XVII и током прве половине XVIII в. досељавају Румуни. Након укидања Поморишке војне границе 1750, Срби из В. селе се у Банат, а део 1752. одлази у Русију, у „Нову Србију", где оснива село В. Предајом Артура Гергеија руској војсци код В. 13. VIII 1849. завршена је Мађарска револуција (1848--1849).

ЛИТЕРАТУРА: М. Костић, „Српска насеља у Русији: Нова Србија и Славеносрбија", СЕЗ, 1924, 26; Историја српског народа, II, Бг 1982, III/1, 1993; М. Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Бг 1994; P. Engel, Magyarország világi archontológiája 1301--1457, I, Budapest 1996; П. Рокаи и др., Историја Мађара, Бг 2002; А. Фостиков, „О Дмитру Краљевићу", ИЧ, 2002, 49.

А. Крстић