ВИЛА

ВИЛА, женско натприродно биће познато у веровању и фолклору Срба и осталих Јужних Словена, Словака и Чеха, раније и код Руса (у XIV в.). Према Прокопију (VI в.), Словени су поштовали нимфе (вероватно су то в.). Замишља се као девојка у белој хаљини, с дугом расплетеном косом, обично у групи. У песмама в. је лепа и има крила, с њом се жене српски јунаци; у веровањима има козје или магареће ноге, нема носа, заудара, креће се у виду ветра, прозрачна је и лака, може се појавити у виду змије. Зависно од места боравка или појављивања, в. може бити: бродарица, језеркиња, загоркиња, приморкиња, облакиња итд. Може имати и лично име (Ђурђа, Јања, Равијојла итд.) или је позната по еуфемизмима: (мн.) беле, добрице, лепе, милостиве. По прозној и стихованој традицији в. могу настати од росе на дрвећу; у предањима в. су кћери Адама и Еве итд. Ипак оне имају манистичко порекло, а углавном су настале од душа умрлих девојака. В. бораве око вода у планинама, као и у пећинама и јамама. Могу се видети ујутру, у подне или увече на ливадама, на ивици шуме, поред великог дрвећа. Према људима могу бити добре и зле. Братиме се са јунацима и помажу им у тешким ситуацијама. Ако човек помогне в. (расплете косу, успава њено дете), она је благодарна и може га обдарити надљудском снагом (као нпр. Марка Краљевића). Ако неко нагази на вилино коло или на „трпезу", пије воду из забрањених извора или пева у планини, могу га устрелити, „одузети" му део тела, глас или ослепети. В. воли да игра и сплиће коњима репове, да тка. У вези је с неким бајалицама. У народним песмама в. завађа браћу, заптива воду, зида град од костију итд. Изабраник в. зове се вилењак (вилаш, виленик, вилњак, вилов). На рођењу су га усвојиле в. и задојиле га својим млеком, снажан је човек, друг в. Место на ливадама где су играле в. зове се вилино коло (виље коло). Познаје се по тамнозеленој трави у виду круга. Сматра се да је опасно нагазити на такво место.

Љ. Раденковић

У усменим књижевним врстама в. се највише јављају у лирским и епским песмама, басмама, предањима и, нешто мање, у бајкама и другим прозним жанровима. Као књижевни лик, в. губи животињске и демонске особине и углавном се јавља као лепа и млада жена чудесних знања и моћи, власница справе за летење (крила и окриље) и вешта видарица. Највише налик на демонско биће, в. се још увек јавља у епским песмама о неприличном понашању сватова који пролазе кроз гору правећи велику буку (нпр. Женидба Марка Краљевића, МХ II, 20). Њих в. кажњава одузимањем разума и (у неким случајевима) смрћу, а тиме се непосредно повезује са веровањем да су сви демони -- нарочито шумски -- осетљиви на буку којом се и терају. Неке демонске, мада пре митске особине, в. показује и као чувар воде у гори, кад од жедних тражи „тешку бродарину": „од јунака обе очи црне, / а од коња све четири ноге" (Марко Краљевић и вила бродарица, МХ II, 2). Тада обично живи на малом острву у горском језеру и јавља се као господарица горе (митски лик по угледу на класичне богиње лова Артемиду и Дијану: в. „Писну клета као гуја љута. / Допаше јој напрснице змије, /Допадоше и звијерад горска. / Седмака је посјела јелена, / Једном га је змијом зауздала, / А од двије дизген начинила, / Четвртом га по ребрима шиба", МХ II, 2). Траг в. митског порекла задржао се и у забрани изговарања њеног имена (у причама је то услов да остане удата за човека; кад муж изговори њено име, в. оде и не врати се више), а може се препознати и у причама о в. која једе људе.

За в. се везују неки од најважнијих мотивских и сижејних типова, као што су епски: „в. љубовца" (мотив женидбе човека в., нпр. Рођење Марка Краљевића, МХ II, 1); в. видарица (лечи ране које је сама задала -- Марко Краљевић и вила, Вук II, 38 -- или које су други задали неком од њених штићеника -- нпр. Смрт Змај-Огњана Вука, СМ 104; враћа очи и вид ослепљеном -- Јован и дивски старјешина, Вук II, 8, али себи не може да врати одсечену руку -- в. чоласкиња); в. помоћница (помаже човеку-побратиму у невољи, углавном саветом: „где су теби ножи у потаји"); в. прималац градбене жртве (вила тражи и узима људску жртву за опстанак града који зидају људи, нпр. Зидање Скадра, Вук II, 26 или моста преко Дрине, КХ I, 3, односно Неретве, ЕР 155); в. завађа браћу (од своје воље или по наредби краљице вила, нпр. Мујо и Алија, Вук II, 11); в. гласник (обавештава јунака, свог пријатеља или побратима, да му прети опасност) и сличнo. У лирици је в. градитељ града (од костију коњских и јуначких; на грани од облака; од дрвета до дрвета; од бисера, злата и свиле), мада се мотив среће и у епској интерпретацији; надмеће се с девојком која је лепша, девојка побеђује -- в. и суд лепоте; убија љубавника (у вези је с човеком, и уколико га ожене другом, макар и против његове воље, убија га: „ту је дошла бела вила / Ђурђила је обљубила / од поноћи до петала / пак је Ђурђа уморила / паке опет одлетила", ЕР 23); удаје сина и кћер истовремено (где се опет јавља чудесни вилински град: „Што су врата од скерлета, / на та вила шћер удава, / што л' су врата од бисера, / на та вила жени сина, / што ли врата сухог злата, / на та вила сједи сама. / Вила гледа у облаке, / Ђе се муња с громом игра, / мила сестра су два брата, / а невјеста с два ђевера: / муња грома надиграла, / мила сестра оба брата / и невјеста два ђевера, / а то мило вили било", Пјеванија, 1). Посредно се за в. везују мотиви који се односе на бића, предмете и места који су припадали в. или су их в. учиниле чудесним и посебним (нпр. на вилинско коло: „Већ су виле коло уватиле, / Уватиле у густом облаку, / У облаку, у густоме мраку. / Коло игра девет б'јелих вила", МХ I, 75; вилинско игралиште / гумно: „Лов ловио Бан-Секуле / и планином и горицом. / Намјера га нанијела / на јуначко разбојиште, / на вучије вијалиште / и вилиње игралиште", СМ 2), или на производе вилинског знања, односно узгоја виловитих или крилатих коња (нпр. коњ Милоша Обилића), или на вилинско потомство (обично деца нађена на путу кроз гору, опремљена на препознатљив начин: „У виново лишће завијено, / А виновом лозом повијено, / А по лицу листом покривено, / Да му лице не гори од сунца" -- нпр. наход Момир, Вук II, 30) итд. За неке јунаке нарочито се истиче да су вилинска деца (нпр. Краљевић Марко), чиме се објашњава њихова изузетна снага и природа често више митска него људска, а за неке се наглашава да су боравили са в., водили љубав и добили пород са њима и током тог периода попримили неке од особина митских бића (нпр. Секула, сестрић Сибињанин Јанка: „Па га б'јела вила затравила, / Учини га змајем огњенијем, / Одведе га у зелене горе, Бановић Секула и вила нагоркиња", МХ I, 75). Према предању, вилинска младост и лепота немају ни премца ни рока (вечне су), а узрок им је сарамсак, семе белог лука, које виле стално жваћу и тако одржавају и живот и лепоту. В., међутим, може умрети и рањива је. Ако се не нађе јунак који јој је дорастао (и који сам од себе мора имати неке од вилинских особина), в. може прекратити свој земаљски живот једноставно -- ако одбаци сарамсак, у ком случају легне и заспи да се не пробуди. Сарамсак се у вилинском свету врше једном годишње и тај посао обављају гавранови којима су током лета вратови огуљени јер су били привезани за стожер приликом вршидбе.

М. Детелић

ЛИТЕРАТУРА: В. Чајкановић, Српске народне приповетке, 1, Бг 1927; Т. Р. Ђорђевић, Вештица и вила у нашем народном веровању и предању, Бг 1953; В. Стеф. Караџић, Српски рјечник (1818), Бг 1986; В. Чајкановић, Сабрана дела из српске религије и митологије, 5, Бг 1994.