ВИКТОРОВИЋ, Јован
ВИКТОРОВИЋ, Јован, дивизијски генерал (Мајданпек, 18. I 1866 --– Београд, 18. VI 1949). У Београду завршио нижу (1884--1884–1887) и вишу школу Војне академије (1890--1890–1892). Током 1892. и 1893, као државни питомац, усавршавао се у Русији. За пешадијског потпоручника произведен је 1887, поручника 1892, капетана II класе 1895, капетана I класе 1897, мајора 1900, потпуковника 1905, пуковника 1912. и генерала 1919. На сопствени захтев пензионисан је 1923. У српско-бугарском рату 1885. учествовао је као питомац поднаредник и био на служби ађутанта 2. батаљона 14. пешадијског пука (у борбама на Самару, Сливници, Пироту). У балканским ратовима 1912--1913. командовао је 16. пешадијским пуком 1. позива (у борбама на Рујну, Битољу, потом на Богословцу, код Штипа, на Грлинским висовима). У I светски рат ушао је као командант Брегалничке дивизијске области; од октобра 1915. командује Брегалничком дивизијом 1. позива (у борбама при повлачењу од Царевог села до Скопља и при одбрани пролаза ка Качанику). После реорганизације војске 1916. постављен је за команданта Дринске дивизије. Током 1917, у време Солунског процеса, био је судија официрског суда. Следеће, 1918, поново је постављен за команданта Брегалничке дивизијске области. После I светског рата је 1919--1919–1921. командат дивизијских области (Шумадијске и Тимочке). На крају каријере био је на служби у штабу 2. армијске области и команде Боке которске (1921--1921–1923). Са те дужности је пензионисан и преведен у резерву. Одликован је Карађорђевом звездом са мачевима III и IV степена, Таковским крстом IV степена, Белим орлом са мачевима V степена, златном и сребрном медаљом за храброст и медаљом за војничке врлине. Од страних одликовања имао је руски орден Свете Ане II степена, аустроугарски орден Гвоздене круне III реда и бугарски орден Светог Александра V реда.
ИЗВОР: Војни архив.
ЛИТЕРАТУРА: М. Бјелајац, Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918--1918–1941, Бг 2004.
Ђ.орђе Ђурић
*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)