ВИКЕНТИЈЕ (Проданов)

ВИКЕНТИЈЕ (Проданов), патријарх српски (Бачко Петрово Село, 23. VIII 1890 -- Београд, 5. VII 1958). После гимназије и карловачке богословије постао је учитељ у свом селу, али се 1917. замонашио и постао секретар Епархије темишварске. Када је после I светског рата Темишвар припао Румунији, В. је прешао у Нови Сад, постао секретар Бачке епархије и уписао студије историје на Филозофском факултету у Београду. После дипломирања (1929) произведен је за архимандрита, а 1932. постављен за главног секретара СА синода. За викарног епископа марчанског изабран је 1936, оставши на дужности секретара до 1939. када је изабран за епископа злетовско-струмичког. Администрирао је и Охридско-битољском епархијом, али су га бугарски окупатори 1941. протерали заједно са 45 свештеника и 11 монаха у Београд, а њихова имовина проглашена је за „безвласничку". На њихово место дошло је из Бугарске 280 свештеника и много административног особља. После интернације епископа Николаја (Велимировића), администрирао је Жичком епархијом за време рата и после њега јер комунистичка власт није дозволила да се српски архијереји после рата врате на своје епархије у Јужној Србији, тада названој НР Македонија. По оснивању Сремске епархије 1947. изабран је за њеног епископа. Српски патријарх постао је 1950. Умро је изненада, после редовног заседања СА сабора, на којем је одбијено признавање Македонске православне цркве, па се јавила сумња да његова смрт није била природна. Сахрањен је у гробници митрополита Михаила у београдској Саборној цркви.

Са 60 година старости и великим животним искуством мудро је управљао Српском црквом, у тешком времену комунистичке свемоћи. Трудио се да у новим условима уреди односе Српске цркве и државе, а у оквиру тих напора склопио је уговор о пензијском и инвалидском осигурању свештеника и црквених службеника. Издржао је све претње и притисак власти, те одбио да призна стварање расколничке Македонске православне цркве. Виспрена духа, мудар и обазрив, давао је изјаве да ће питање цркве у Македонији бити „повољно" решено, али без конкретних предлога за решење. У интервјуима је пристајао да се за три епархије у Јужној Србији / НР Македонији изаберу епископи са тог простора, да се користи македонски језик у конверзацији, али црквенословенски у богослужењу. Посетио је 1958. епархије на југу и свуда био срдачно дочекан. На заседању СА сабора 1958. одложен је избор епископа у Македонији јер ниједан од предложених кандидата није имао потребне канонске услове. Посетио је 1957. Црну Гору где су црквене прилике такође биле тешке, али где је сепаратистички покрет спласнуо. Локални функционери признавали су да је однос на вишим нивоима власти бољи од односа на терену. Неговао је везе са помесним црквама посетивши Русију и Грчку, те дочекао поглаваре сестринских цркава Доротеја Атинског, Јустинијана Румунског и Алексеја Руског. Бавио се и научним радом. Један је од оснивача и члан уредништва, једно време и одговорни уредник Гласника Историског друштва у Новом Саду, у којем је објавио неколико радова. Његови радови показују спремност за историјска истраживања и уочавања. Допринео је да се поново појаве часописи Богословље, Православни мисионар и Православна мисао. Одликован је Орденом Светог Саве II реда и Орденом Југословенске заставе I реда.

ЛИТЕРАТУРА: А., „Његова Светост Патријарх Српски Г. Викентије. Живот и рад Његове Светости", Гласник СПЦ, 1950, 7--9; Ж. Ст., М. Б, „Живот и рад патријарха Викентија", Гласник СПЦ, 1958, 7; Б. Ковачевић, „Патријарх Викентије", у: Српска православна црква 1920--1970, Бг 1971; Ђ. Слијепчевић, Историја Српске православне цркве, III, Бг 1991; С. Вуковић, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Бг--Пг--Краг. 1996.

Р. Милошевић