ВИКЕНТИЈЕ (Јовановић)

ВИКЕНТИЈЕ (Јовановић), архиепископ и митрополит београдско-карловачки (Сентандреја, 1689 -- Београд, 6. VI 1737). Био је егзарх карловачког митрополита Викентија (Поповића), а за арадског епископа изабран је 1726. Народно-црквени сабор изабрао га је 1731. за београдско-карловачког митрополита упркос царевој жељи да те две митрополије поново раздвоји. Цар Карло VI, с обзиром на спољне околности, ипак га је потврдио у том достојанству. В. се успешно борио против намере Беча да српска црква у Монархији добије посебног патријарха и тиме је одвоји од матице у Пећи. Са српском делегацијом одлазио је у Беч безуспешно тражећи да се опозову Деклараторије из 1727. и 1729. Цар је 1732. издао „Изјаснитељни рескрипт" који је погађао српске интересе, па је митрополит В. одбио да га објави народу. Деклараторија из 1734. наређивала је Србима да празнују римокатоличке празнике и забранила подизање храмова без дозволе државе, без које митрополит и епископи нису чак смели ни да обилазе своје епархије. Суочен са скорим ратом против Турске, цар је 1735. издао „Заштитну диплому" којом је потврдио раније привилегије. Без обзира на такве услове, В. је много радио на просвети: отворио је Латинску школу или Гимназију у Сремским Карловцима и Грчку школу у Београду. Довео је професоре из Немачке (за опште предмете), а из Русије Емануила Козачинског и још четворицу професора (за богословске предмете). Поставио је јеромонаха Синесија (Залуцког) из Русије за катедралног проповедника, а Анатолија из Ватопеда да предаје црквено појање у Београду и Карловцима (1731--1737). Издао је 1733. Правила за свештенике и монахе (којима прописује како свештеници да живе, а монаси искључиво у општежићу), а 1734. Правила за протопопе и духовнике. Из тих правила се види да је В. увео матичне књиге рођених, венчаних и умрлих. Доносећи „свитак", тј. Правилник о наплаћивању, уредио је свештеничке наплате (јер су до тада живели од земљорадње), као и обавезе свештеника и народа према епископу. Започео је организацију црквеног судства митрополије и епархија. Прописао је да сваки свештеник мора да има следеће књиге: Исповедање православне вере, Нови Завет, Десетословље, Требник, Литургију, „али да буде сва московска или пак која и Кијево-Печерска, али синодална". Подигао је у Београду нову саборну цркву, митрополитску резиденцију и школске зграде. Иако болешљив, енергично је бранио народне повластице у Хабзбуршкој монархији и одржао два црквено-народна сабора (1732, 1735). Тражио је да се Срби на феудалним имањима не могу ни продавати нити под закуп давати, па је цар Карло VI издао славонски Урбар којим је регулисан однос феудалаца и њихових кметова. Борио се успешно против унијаћења, одбранивши Србе и Румуне. По природи нагао и прек, многима се замерио. Епископе Висариона (Павловића) бачког и Доситеја (Николића) ваљевског бацио је у затвор користећи оружану силу. Тражио је и од цара 1735. добио одобрење да створи посебан српски коњички пук којим је он сам командовао и постављао официре. Нису јасни мотиви, али је пук убрзо растурен због опозиције народних и црквених представника, као и због оскудице у средствима. Дугови за његово издржавање отплаћивани су дуго потом, посебним прирезом на српски народ под аустријском влашћу.

ИЗВОР: Д. Руварац, Српска митрополија карловачка око половине XVIII века, Ср. Карловци 1902.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Руварац, Исторично-критична црта о Вићентију Јовановићу православном митрополиту београдском и карловачком (1731--1737), Земун 1886; „Живот и радња Вићентија Јовановића архиепископа српског и митрополита београдско-карловачког (1731--1737)", СрС, 1893, 45--48; С. Вуковић, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Бг--Пг--Краг. 1996.

Р. Милошевић