ВИДОВИЋ, Васо

ВИДОВИЋ, Васо, трговац, устаник, национални радник (Крупа на Врбасу, 1846 --– Сарајево, 24. VIII 1925). Временом је постао имућан трговац у Градишци. Као младић био повезан с тајним организацијама и повереницима Илије Гарашанина, те са хајдуком Остојом Јањетовићем (Остојом Корманошом). Дипломатски мисионар постао је у афери градишких и бањалучких трговаца због подизања звона на цркве 1871/72, те двоструког бежања у Аустроугарску --– најпре од хапшења (1873), а затим због почетка устанка (1875). Боравке у Аустроугарској искористио је за значајне политичке активности. Приликом првог боравка разговарао је с Андрашијем и представницима неких великих сила подневши им Споменицу. Устаничке 1875. писао је писмо загребачком генералу Молинарију у којем је тражио његову подршку. Организовао је Одбор за руковођење устанком, смештај избегличке сиротиње, са мис Ирби се бринуо о школовању избегличке деце, набављао оружје, посредовао међу устаничким војводама. Мис Ирби га је много касније прогласила једним од извршилаца свог тестамента. Представљао је босанске устанике на Берлинском конгресу. Иако није успео да се избори за своје захтеве, примећен је његов „меморандум о босанским жељама". Није се мирио с аустроугарском окупацијом. Опирао се новом статусу Православне цркве (1879), а током Херцеговачког устанка 1881. био је стално надгледан. Вратио се својој привредној делатности и 1885. регистровао трговину мешовитом робом. С властима се сукобио 1890. због повећања увозних тарифа на пиће, а котарски предстојник је 1892. сумњао у његове везе с одметницима и разбојницима. Због веза с потписницима „царског меморандума" у покрету Срба за црквеношколску аутономију, срески начелник Барон је чиновницима забранио да тргују код њега. Одузео му је дозволу за малопродају дувана, те запечатио жито на два и по месеца и оглобио га с 25 форинти што је дугове од кметова намиривао житом. Окривљаван је и за текст о жестоком рату окупационих власти са српским националним вођама, објављен у чешком Народном листу, 2. II 1897. Све то није било довољно да га удаљи од националне борбе, те је 1898. победио на изборима за Црквено-школски одбор. После формирања Бањалучке митрополије, био је члан Епархијског Управног и Просвјетног савјета митрополије из Градишке, где је већ годинама био председник Црквене општине. Учествовао је у формирању Српске народне организације у Сарајеву 1907. Много је радио у Бањалуци у припремама за увођење Босанског сабора. У време „сељачког штрајка" (1910) умиривао је са др Малићем сељаке. Аустријске власти су га интернирале у Арад на почетку I светског рата. Уредно је водио забелешке у време устанка. Његов сестрић Васо Чубриловић наводи како су књиге издатака врло уредне. У Сарајево се преселио у позним годинама. Умро је мирно у ослобођеној отаџбини и сахрањен на сарајевском српском православном гробљу.

ЛИТЕРАТУРА: С. Грђић, „Васо Видовић", Народ, Сар., 1925, 871; В. Дедијер, Сарајево 1914, Бг 1966; З. Антонић, Чубриловићи 1914. и касније, Бг 1999; Ђ. Микић, „Градишка у аустроугарском раздобљу (1878--1878–1918)", Градишки зборник, чаопис за друштвена питања, 1999, 1.

Ђ.орђе Микић

 

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)