Прескочи до главног садржаја

ВИДИНСКО ЦАРСТВО

ВИДИНСКО ЦАРСТВО, територија на северозападу средњовековне бугарске државе са центром у граду Видину. Његово формирање је практично отпочело у тренутку када је бугарски цар Иван Александар (1332--1371) одлучио да га наследи прворођени син из другог брака Иван Шишман, а не првенац из првог брака Иван Срацимир. Том приликом (1356) овај други је добио титулу цара и Видинску област на управу. Угарски краљ Лудвиг Анжујски је 1365. заузео Видин и заробио Ивана Срацимира, али су Бугари 1369, уз помоћ влашког војводе повратили Видин, па је у њему опет завладао Срацимир.

Формално осамостаљење В. ц. уследило је након смрти цара Ивана Александра (1371). Нови трновски цар Иван Шишман (1371--1393) није имао снаге да поново уједини Бугарску, а убрзо по ступању на престо морао је да се посвети борби са Турцима који су му отели Тракију. Иван Срацимир је то искористио да заузме Софију (1371), али је она 1373. враћена Трнову. У спољној политици трновски цар се ослањао на свог таста кнеза Лазара, а видински на влашког војводу Владислава, чијом сестром је био ожењен. Турци су 1382. заузели Софију и почели да притискају и Видин. У току 1381. Иван Срацимир је уклонио видинског митрополита којег је поставио трновски патријарх и своје земље потчинио Цариградској патријаршији. Видински владар је постао турски вазал, а после пада Трнова 1393. у Видин се уселио турски гарнизон. Покретање крсташког похода у Угарској дало је наду видинском цару да се ослободи Турака. Краљ Жигмунд је протерао турски гарнизон из Видина. Међутим, цео поход је пропао у катастрофи код Никопоља 25. IX 1396. Након тога султан Бајазит је заузео Видин и заробио цара Ивана Срацимира, који је живот окончао у заробљеништву, негде у Малој Азији. Турци су ову територију претворили у Видински санџак.

ЛИТЕРАТУРА: И. Дуйчев, Българско средновековие, София 1972; История на България 3. Втора българска държава, София 1982; Р. Радић, Јован V Палеолог (1332--1391), Бг 1993; И. Божилов, Фамилията на Асеневци (1186--1460), София 1994; И. Божилов, В. Гюзелев, История на средновековна България VII -- XIV век, София 1999.

С. Мишић