ВИДЕО-УМЕТНОСТ

ВИДЕО-УМЕТНОСТ, врста уметничког рада заснована на употреби аналогне и/или дигиталне видео и телевизијске технике, односно на еманципованијем систему бележења и репродуковања слике у односу на телевизијску технологију. Реч је о сложеном систему медијације чији превасходни циљ није да забави него да истражује границе и провоцира концепте и представе који учествују у дефинисању конвенционалних електронских слика. В-у. је све што није филм, телевизија или комерцијални и музички видео --– врста уметничког рада који измиче покушајима да се дефинише због своје суштински еклектичке природе утемељене на уметничким медијима (слика, скулптура, цртеж, графика, фотографија, колаж, readymade, асамблаж, тело) и на свим другим савременим визуелним медијима и њиховим жанровима. Историја в-у. почиње средином 60-их година ХХ в. када је „Sony" корпорација произвела прву преносиву камеру која је на траци бележила и слику и звук, a коју је корејски уметник Нам Џун Пајк, антиципирајући в-у., међу првима почео да користи у својим неодадаистичким и флуксус радовима са телевизорима и видеом.

Прва видео-дела у Србији појавила су се раних 70-их у контексту нове уметности, нове уметничке праксе и концептуалне уметности, при чему је релативно мала рана видео-продукција обављана у скромним техничким условима. В-у. се јавља у околностима другачије идеолошко-естетске структуре недовољно разгранатих масовних медија и развијене индустрије забаве. Видео-продукција се тих година преплиће са тзв. „филмом уметника", обликом „анти-филма" који се паралелно развија са експерименталним филмом негованим у оквирима кино-клубова (Академски филмски центар). Углавном се рана в-у. реализује као документовање уметничких перформанса (Марина Абрамовић, Раша Тодосијевић), као видео-перформанс (Радомир Дамњановић Дамњан) или као истраживање видео-медија (Слободан Шијан, Неша Париповић), поставши тако форма уметнички и политички субверзивног односа према институционализованој уметности и/или механизмима њене институционализације. Током 80-их година видео је ређе документ о неком уметничком догађају, доста често истраживање значења и ефеката нове технологије у односу на сликарство, а највише форма критичког дијалога са комерцијалним медијима, њиховом идеологијом, естетиком, жанровима и садржајима. До ове промене долази у време ширења културе постмодернизма, тако да арбитрарно укрштање фрагмената наратива елитне и популарне културе, локалног и глобалног постаје карактеристика и видео-продукције (Михаило Ристић, Весна Викторија Булајић, Милован Де Стил Марковић, Игор Степанчић, Чедомир Васић, Пеђа Вранешевић). Приметан је и утицај в-у. на филм, телевизију и музичке спотове: Руски уметнички експеримент (1982) и Шумановић --– Комедија уметника (1987) Бориса Миљковића и Бранимира Димитријевића, ТВ галерија (1984--1984–1990) ауторке Дуње Блажевић, спотови „Нико као ја" Шарла акробате и „Маљчики" Идола. Током последње деценије XX и прве деценије XXI в. в-у. се развија у оквиру неоконцептуалне уметности, релационе естетике и „документарног стила". Видео постаје медиј који проблематизује манипулативну моћ слике коју „велики медији" и индустрија забаве производе (Јелицa Радовановић и Дејан Анђелковић, Асоцијацијa Апсолутно, Владимир Николић, групa ФИА, Зоран Насковски, Милица Томић, Миодраг Кркобабић), фокусира се на разне аспекте повезивања уметности и технологије (Дејан Грба, Владан Јолер, Наташа Теофиловић), постаје медиј извођења теорије (Јован Чекић, Маргарета Јелић) или простор деконструисања биополитичких механизама (Зоран Тодоровић, Тања Остојић). В-у. добија и своје нове форме: видео-перформанс и видео-инсталације. Док видео-перформанс превазилази оквире пуког документовања перформанса, појава видео-инсталације у 90-им последица је појаве видео-бима који мења не само начин приказивања видеа, него и форму рада, па снимање и монтажа видео-материјала почињу све више да укључују амбијентализацију, чиме се излази из формата телевизора, приближава филмском платну и отвара простор другачијих концептуализација. В-у. је у Србији подстицана и промовисана и на фестивалима: Видео-сусрети (1979, 1983--1983–1987, 1992) у организацији Галерије СКЦ у Београду; Алтернативе филм/видео фестивал (1982--1982–1990, од 2003) београдског Академског филмског центра Дома културе „Студентски град" и Видеомедеја (од 1996) истоименог новосадског удружења.

ЛИТЕРАТУРА: M. Ристић (ур.), Видеосфера: видео/друштво/уметност, Бг 1986; J. Денегри, Седамдесете: теме српске уметности, Н. Сад 1996; Д. Сретеновић (ур.), Видео уметност у Србији, Бг 1999; D. Hall (и др.), Illuminating Video: An Essential Guide to Video Art, San Francisco 2005.

Ј.асмина Чубрило

 

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)