ВИДАКОВИЋ, Милован

ВИДАКОВИЋ, Милован, књижевник (Неменикуће код Сопота, 1780 --– Пешта, 28. X 1841). Након избијања Аустријско-турског рата (1788) избегао је с породицом у Срем. Школовање му је почело у Иригу; уписао се у гимназију у Сегедину 1799, а наставио у Новом Саду и Темишвару (1801--1801–1802). Убрзо објављује свој књижевни првенац, религиозни еп Историја о прекрасном Јосифу (Будим 1805). Уписује прву годину права у Кежмарку (1807), а након летњег семестра наставља школовање у Пешти. Објављује свој први роман, Усамљени јуноша (Будим 1810). Одлази у Кежмарк као приватни васпитач, а следеће године у Пешту. Уз помоћ новосадског штампара Ј. Јанковића издаје једно од својих најбољих дела, роман Велимир и Босиљка (Будим 1811). Три године касније објављује у Будиму прву књигу свог најпознатијег романа (Љубомир у Јелисијуму). Током јула и августа 1817. В. Караџић у бечким Новинама сербским објављује (анонимну) рецензију Љубомира у Јелисијуму. Посматрано из савремене књижевноисторијске перспективе, многе од Вукових замерки на рачун стваралаштва В. морају бити одбачене као неосноване. У јесен исте године постаје професор у Новосадској гимназији. Отпуштен је 1824. под недовољно расветљеним околностима. Прихвата службу приватног дјетовоспитатеља у Темишвару (1825). Током боравка у Темишвару публиковао је и роман Касија царица (Будим 1827). Многобројне слабости овог романа потврђују да је В. свој стваралачки врхунац доживео делом Љубомир у Јелисијуму. Вишегодишња лутања у потрази за послом окончана су селидбом у Пешту (1835). Дружио се са песницима С. М. Сарајлијом и Ј. Пачићем. Издржавао се давањем приватних часова. Смрт некадашњег ученика и пријатеља Д. Давидовића навела га је да напише Краткое животоописание Димитрија Давидовича (Србска новина, 1838, 96), драгоцени извор (ауто)биографских података о В. Последње године живота провео је у великом сиромаштву. Противно некада општеприхваћеној теорији о безнадежној анахроности његовог стваралачког поступка (П. Поповић и др.), детаљна анализа главних поетичких обележја његовог обимног опуса открива присуство снажних линија додира са стилским тенденцијама које су биле карактеристичне управо за европску литературу с краја XVIII и почеткa XIX в. В. спада у ред најзначајнијих писаца српског предромантизма, чија су поетска и прозна дела унела низ тематских и жанровских иновација у нашу књижевност. Упркос негативним оценама старијих генерација књижевних критичара и историчара, улази у ред најчитанијих српских писаца током XIX в., а дела су му прештампавана све до почетка XX в. Након вишедеценијског заборава, повратак В. у главне токове српског књижевног наслеђа наговештен је објављивањем савременог критичког издања романа Велимир и Босиљка (Бг 1982).

ДЕЛА: Силоан и Милена, Будим 1829; Љубезна сцена у веселом двору Иве Загорице, Будим 1833; Историја славеносербскаго народа из разних ауктора по Раичу и других неких собрана, Бг 1833--1833–1837; Граматика сербска или паче краткоје по испитословију у сербскиј језик руководство, Пешта 1838; Селим и Мерима I, Пешта 1839; Смесице нове: новоје разних вешчиј сочиненије, Пешта 1841; „Автобиографија Милована Видаковића" (прир. С. Новаковић), Гласник СУД, 1871, 30; Успомене, Бг 2003; Милован Видаковић, у: „Десет векова српске књижевности", прир. Р. Ераковић, Н. Сад 2011.

ЛИТЕРАТУРА: П. Поповић, Милован Видаковић, Бг 1934; Ј. Кашић, Језик Милована Видаковића, Н. Сад 1968; Ј. Деретић, Видаковић и рани српски роман, Н. Сад 1980; С. Дамјанов, Ново читање традиције, Н. Сад 2002; М. Јовановић, Језик и друштвена историја, Бг 2002; Н. Николић, Кастриране јуноше, Н. Сад 2004; Р. Ераковић, Религиозни еп српског предромантизма, Н. Сад 2008.

Р.адослав Ераковић

 

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)