ВИДАКОВИЋ, Душан

ВИДАКОВИЋ, Душан, економиста, издавач (Шековићи, Република Српска, 14. III 1945). Школовао се у Тузли и у Београду. Од 1970. живи и ради у Франкфурту на Мајни, у Немачкој, где се једно време бавио самосталним предузетништвом у области трговине, монтаже и грађевинарства. Оснивач је и председник компаније „NIDDA Verlag GmbH", издавач Вести, првих дневних и најтиражнијих новина намењених дијаспори, јединог листа који се од оснивања 1992. чита у готово свим земљама ван матице. В. је веома активан у животу српске дијаспоре у Франкфурту на Мајни и целој Немачкој како у информативној тако и хуманитарној сфери. Личним ангажовањем умногоме помаже и своју отаџбину Републику Србију. Биран у Одбор СПЦ за изградњу Спомен-храма Светог Саве на београдском Врачару, за члана Савета за дијаспору Савезне владе СРЈ 2002. и члана Скупштине дијаспоре и Срба у региону Републике Србије 2011. Именован је за сенатора Републике Српске (РС). Добитник је Ордена части и родољубља Светске српске заједнице (1998), Ордена СРЈ (2002), Ордена Вука Караџића III степена (2004) и награде „Мајка Србија" (2011).

ЛИТЕРАТУРА: Биографски лексикон Срби у свету -- Ко је ко 1996/99?, Бг -- Лос Анђелес 1999.

В. Гречић

ВИДАКОВИЋ, Ђуро, капетан, вођа Срба-Буњеваца (? -- ?). Није сасвим јасно његово порекло, мада постоје назнаке да је из Босне. Иако поданик Османског царства, током Бечког рата (1683--1699) стао је на страну Хабзбуршке монархије и активно је учествовао у борбама. По свему судећи, током 1686. прикључио се великој сеоби, махом римокатоличког становништва, из Босне у Славонију. Током 1687. њихови изасланици ступају у контакт с аустријским заповедницима. Јула 1687. В. са Дујом Марковићем долази у ратни штаб баварског изборног кнеза Максимилијана II Емануела (1679--1726), који се тада налазио у Бачкој, јужно од Баје. Као изасланици Срба римокатолика (Rasciani catholici), Буњеваца како су касније названи, молили су дозволу да се населе у Бачкој, да им се препусти неколико опустелих тврђава и земља како би могли да се издржавају. Тврдили су да их је 5.000, а међу њима 1.500 људи спремних да се прикључе хабзбуршкој војсци и боре против вековног непријатеља. Кнез Максимилијан II подржао је ту молбу и препоручио их je Ратном савету. В. и Марковић су затим кренули у Беч да у име досељеника преговарају са Ратним саветом. До децембра 1687. Срби су се настанили у Калачи, Баји, Суботици, Сенти и околним местима, а В. и Марковић били су именовани за капетане. Априла 1688. молили су Ратни савет да им потврди капетанске чинове и да им да званичну потврду о предаји насељених места на Дунаву и Тиси. Захтеви су им испуњени. В. се настанио у Бачу где је био капетан и заповедник утврђења. Због несумњивих ратних заслуга јула 1690. добија племство, које је додељено не само његовој него и породицама његове браће Ивана и Балтазара. Племство је проглашено у Бачкој жупанији 1718. По свему судећи, касније прелази у Суботицу. Био је међу оним српским капетанима из Суботице и Сомбора који су се у пролеће 1699. обратили Ратном савету с молбом да буду ослобођени пореза и зимског приреза с обзиром на њихову дугогодишњу војну службу. Повод су били сукоби са жупанијским властима, које су почеле да се оснивају у Бачкој после Карловачког мира, јануара 1699. Будући да је постојала опасност да се Срби врате натраг у Турску и напусте пограничне области, Ратни савет им је маја 1699. изашао у сусрет. После ових догађаја губи му се траг у изворима.

ЛИТЕРАТУРА: I. Iványi, Szabadka szabad királyi város története, I, Szabadka 1886; И. Иванић, Буњевци и Шокци у Бачкој, Барањи и Лици, Бг 1899; А. Ивић, Историја Срба у Угарској, Н. Сад 1929; Ј. Ердељановић, О пореклу Буњеваца, Бг 1930; В. А. Дујшин, „Племићке породице", у: Војводина, II, Н. Сад 1941.

И. Точанац Радовић