ВИД ГЛАГОЛА
ВИД ГЛАГОЛА (грч. ei&do": облик, појава), граматичка (морфолошка) категорија која указује на временско протицање радње (ситуације) означене глаголом, као и на изражавање (интерпретацију) односа те радње према својој унутрашњој темпоралној структури (граници, резултату). Дисциплина која се бави проучавањем в. г. зове се аспектологија (лат. aspectus: спољни изглед, облик).
В. г. у српском и другим словенским језицима има својство облигаторности јер се супротстављеност (привативна опозиција) посебних граматичких значења перфективнога или свршенога (СВ) и имперфективнога или несвршенога вида (НСВ), као обавезно обележје свих глагола и свих њихових граматичких облика, уочава на свим језичким нивоима, док се код већине других индоевропских језика дата категорија испољава неморфолошки, тј. у виду бинарних опозиција синтетичких и аналитичких временских облика (нпр. у романским језицима), или синтаксички, односно контекстуално (нпр. у германским језицима). Глаголи могу образовати видски пар, где два глагола (СВ и НСВ) имају исто лексичко значење а различита граматичка значења. Видски пар се образује помоћу: 1. префикса за СВ (перфективизација), као што су: до-, з-, из-, на-, об-, од-, по-, под-, пре-, пред-, про-, раз-, с-, у-, уз- (вршити --– довршити/завршити, каснити --– закаснити, вући --– извући, учити --– научити, прати --– опрати, пењати/пети се --– попети се, читати --– прочитати, шити --– сашити, ловити --– уловити); 2. суфикса за НСВ (имперфективизација): -а(ти)-, -ја(ти)-, -ава(ти)-, -ева(ти)-/-ијева(ти)-, -ива(ти)-, -и(ти)-, -кива(ти)-, -ова(ти)-, -ува(ти)- (бацити --– бацати, дати --– давати, разбити --– разбијати, обећати --– обећавати, купити --– куповати, обути --– обувати, покрити --– покривати, решити --– решавати) или СВ (перфективизација): -ну(ти)-, -с<д>(ти)- (капати --– капнути, трептати --– трепнути, падати --– пасти/пад(ну)ти); 3. комбинације префикса и суфикса за СВ/НСВ уз сугласничке и самогласничке, као и акценатске промене у корену или основи глагола: и-/а(ти)-, о-/-и(ти)-, о-/-а(ти)-, под-/-и(ти)-, под-/-ива(ти)- с-/-и(ти)-, с-/-а(ти)-, (испрати --– испирати, ослободити --– ослобађати, подмладити --– подмлађивати, створити --– стварати, òпевати --– опéвати); 4. нерегуларних опозиција (сести --– седати, лећи --– легати) и суплетивних опозиција (доћи --– долазити, рећи --– говорити, тражити --– наћи). Префиксацијом се може образовати и глагол СВ са новим лексичким значењем, који не чини видски пар са „полазним" глаголом НСВ (писати --– дописати, исписати, описати, пописати, преписати, уписати), али може додавањем суфикса образовати нови видски пар (дописати --– дописивати, описати --– описивати, преписати --– преписивати). Поред парних по виду постоје и двовидски глаголи који немају формални израз СВ или НСВ (чути, видети, ручати, крстити, организовати, телефонирати), него у зависности од контекста узимају улогу или СВ или НСВ, због чега се понекад називају и контекстуалним (уп. Док ручам, читам новине --– НСВ / Чим ручам, доћи ћу --– СВ). Трећу групу чине једновидски глаголи, који не могу образовати видски пар; они могу бити или само СВ --– perfectiva tantum (заволети, обрести се, побацати), или само НСВ --– imperfectiva tantum (имати, морати, седети).
У лингвистици је и даље спорно питање да ли је в. г. у словенским језицима творбена или морфолошка категорија, иако је већина аспектолога склона да га дефинише као морфолошку категорију. Слично је и са дефинисањем инваријантног (општег) значења в. г., око којег још увек није постигнуто јединствено становиште. Ипак, уопштено говорећи, може се констатовати да се инваријантно значење СВ, који има компактну моноцентричну структуру, заснива на сталном (маркираном) диференцијалном комплексу обележја „достизање унутрашње апстрактне границе тока радње" --– „недељива целовитост (потпуна завршеност с обзиром на почетак, средину и крај) радње", као и на њима изазваној последици --– обележју „појава новог стања" („настанак нове ситуације --– догађаја"), који се међусобно допуњују, одражавајући различите стране видске семантике (уп. Он је решио задатак; У сали је завладала мртва тишина). НСВ, који се одликује дифузном, слабо центрираном структуром, односно нејасним границама између посебних (варијантних) значења, као и њиховим преплитањем, семантички је немаркиран, неутралан у односу на наведена обележја; он може да указује на радњу тендентивно-терминативних (општерезултативних) глагола, која је само у перспективи, имплицитно усмерена на достизање своје границе, а тиме и на настанак нове ситуације (нпр. Он је дуго решавао/преписивао задатак, и на крају га решио/преписао; [У сали је владала мртва тишина.] Марко изненада устаје и без иједне речи напушта састанак), или, пак, на радњу којом се уопште не предвиђа таква граница, тј. којом се означава само дата ситуација (нпр. Он је седео за празним столом и усредсређено мислио о себи и свом досадашњем животу).
На нивоу исказа реализују се различита видска (под)значења (контекстуално условљене варијанте) СВ и НСВ. СВ може да има следећа контекстуална значења: 1. конкретно-фактичко (Он је прочитао књигу; Скочи!) с подтиповима: а. перфектно-инклузивно (Прочитавши тек пристигло писмо, она је узбуђено пребирала по мислима); б. ограничено-трајно (Он је читав август провео на мору); в. сумарно (Професор је три пута задао исто питање); 2. конкретно-типично (Шугава овца све стадо ошуга) с подтиповима: а. узуелно (Он свако јутро устане рано, умије се и одмах оде на посао); б. потенцијално (Он 100 м претрчи за 10 секунди). Код НСВ та значења су због веће улоге контекста разноврснија: 1. актуелно-дуративно или конкретно-процесуално (Он вечерас решава задатке из алгебре) с подтиповима: а. континуални (Она ради на факултету годинама / већ 30 година); б. конативни (Он је дуго решавао задатак, али га није решио / и на крају га решио); в. квалификативни (Дунав се улива у Црно море); 2. неограничено-кратно (Он суботом обично иде на базен, а недељом са пријатељима игра шах) с подтиповима: а. потенцијално-узуелно (Сва тела се на топлоти шире а на хладноћи скупљају); б. потенцијално-квалификативно (Он одлично плива, а још боље пева); 3. општефактичко терминативно (Је си ли читао роман „Сеобе"? --– Читао сам) с подтиповима: а. ограничено-кратно (Студент је три пута подносио молбу за смештај); б. перфектно-инклузивно (Још од јутрос ништа нисам ни јео ни пио); в. негативно (Не дирај ме! --– Не дирам те); г. резултатски анулирано (Пренеси родитељима да смо долазили); д. општефактичко нетерминативно (Тамо су донедавно стајале куће и уређена дворишта, а сада свега тога нема); 4. релационо (То се на нас односи, и тебе се то не тиче); 5. неутрално/„неодређено-модално" (Желим да пијем; Он не може да чека). Корелација СВ и НСВ посебно се испољава на синтаксичком нивоу, где се они могу међусобно замењивати (супституција или конкуренција видских облика): Зрела воћка сама пада/падне. Такође, покривајући сопствену видску вредност, НСВ може покрити и видску вредност СВ, без могућности обрнутог поступка (неутрализација): Он изненада устаје ('је устао'/ 'устане') и без иједне речи напушта ('напустио'/ 'напусти') састанак.
В. г. веома је тесно повезан са лексичко-граматичком категоријом врсте (начина, типа) глаголске радње (нем. Аktionsart, рус. способ действия), која представља тип модификације глаголске радње изражен творбеним средствима --– префиксима, суфиксима, као и њиховим комбинацијама. Могу се издвојити три општа типа глаголске радње: 1. темпорално-фазни, који обухвата подтипове: а. инхоативни (запевати); б. ингресивни (поћи, помислити); в. финитивни (отпевати); г. комплетивни (допунити); д. делимитативни (поживети, поиграти); ђ. пердуративни (проборавити) итд.; 2. квантитативни, с подтиповима: а. семелфактивни (трепнути, зевнути); б. атенуативни (поразмислити, прилећи); в. итеративни (виђати, преписивати); г. итеративно-деминутивни (пијуцкати); д. итеративно-реципрочни (дописивати се) итд.; 3. резултативни (уловити, допутовати, решити) с подтиповима: а. кумулативни (насећи); б. сативни (најести се); в. дистрибутивни (поразбацати); г. интензивно-резултативни (заиграти се, разболети се, пресолити) итд.
В. г. тесно је повезан и с другим глаголским категоријама, посебно са категоријом времена, с којом учествује у образовању и функционисању система глаголских времена, односно видско-временских облика.
ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Грубор, Аспектна значења, Зг 1953; А. В. Бондарко, Вид и время русского глагола, Ленинград 1971; M. Кравар, „Глаголски вид као типолошко-компаративни проблем", Радови Филозофског факултета у Задру, 1976, 14--14–15; B. Comrie, Aspect, Cambridge 1976; Ю. С. Маслов, Очерки по аспектологии, Ленинград 1984; Д. Војводић, „О функционалним основама савремене аспектологије", Славистика, 2001, V; П. Новаков, Глаголски вид и тип глаголске ситуације у енглеском и српском језику, Н. Сад 2005.
Д.ојчил Војводић
*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)