ВЕЗ
ВЕЗ, техника украшавања тканина. На подручју Србије и у српској традиционалној народној култури прати се од средњег века, нарочито на тканинама намењеним црквама и манастирима, као и у одевању властеле. Народни в. се као врста украшавања видних делова одеће (кошуље, недра, оковратници, манжетне, ивице сукње, јелеци и прслуци, мараме, женска оглавља и др.) и других текстилија прати од XVIII в. В. су се бавиле углавном жене. У њему се препознају утицаји и прожимања различитих слојева култура од старословенске, балканске, византијске, оријенталне до средњоевропске, посебно у време барока, али истовремено се изграђују и сопствени стилови у техници украшавања. У косовском в. се уочавају српски и византијски узори, док на северу Србије, у Војводини, препознајемо утицаје барокне уметности. В. има и своје особености зависно од подручја где је настајао --– у сливу Мораве везло се претежно вуном, у Панонској низији памуком и металном нити (златовез). Може бити у једној и више боја. В. се изводи: ручно, иглом и концем по тканини, те машински прошивањем конца кроз тканину. Може бити и откан бодом по платну. За в. се користе поред различитих игала и конац различитог састава, врпце, гајтани, шљокице, метал. Сматра се најлепшим в. урађен помоћу вуне, природне свиле, памука или златне нити. Везло се на памучном, кудељном, ланеном платну, свили, сомоту, сукну, плетиву и кожи. Техника в. дели се на оне настале бројањем по тканини (бројањем, по жици) и настале на основу цртежа (по писму). За вез по писму користе се: бод за иглу, бод прошивања, бод у бод, бод папрати, двоструки бод папрати, обамет, више врста ланчанца, бодљасти бод, бод за чвориће и навијени узлани бод. Народни в. се најчешће одликују бројањем нити (жице) по тканини, мада је било уобичајено коришћење више техника украшавања. Везиље су при избору материјала усклађивале јачину подлоге и предива којом су везле да би в. био трајнији. Као помагало при в. коришћен је рам или ђерђеф --– оквир од дрвета. В. је спадао у важне женске вештине па су се женска деца од малена учила везењу и на основу припремљених почетница за в.
В.есна Марјановић
Црквени в., умеће обликовања иконографских представа, орнамената и хришћанских симбола на тканинским предметима црквеног карактера, које се састоји у слагању градивних нити помоћу игле. За црквени в. најприкладније су тканине од природних влакана --– свилени атлас, кадифа, брокат и дамаст. Градивне нити могу бити златне, сребрне, позлаћене сребрне, свилене, металне упредене са свиленим (филигранска свила), металне увијене у танку спиралу, органског порекла пресвучене златом, ланене и памучне. Део градивне нити који остаје на површини тканине после једног убода игле назива се бод. Црквени в. не мора да буде изведен непосредно на тканини --– сакралном предмету, него се везиво --– израђено посебно, у виду апликације --– може на њу пришити. Ручни рад се врши равним бодом, покрстицом, омчастим бодом или узлазним бодом (концем увијеним на површини). Комбинацијом основних бодова настају сложени в. Златовез је највиши домет в., а изводи се полагањем, причвршћивањем и прихватањем нити племенитог састава (златних, сребрних, позлаћених сребрних), као и њихових комбинација са свиленом нити, на тканину подесне чврстоће и гипкости. 
Само код златовеза градивне нити не пролазе кроз тканину, него се слажу једна поред друге тако да се преламају по ивицама контура припремљеног предлошка и свиленим жутим нитима сакривеним на лицу тканине, а видљивим на наличју, причвршћују на тачкама преламања. Са лица се --– ради формирања шара у облику цик-цак линија, ромбова, двоструких ромбова или квадрата --– свиленим концем наизменично прихватају по две или четири положене градивне нити. Црквени в. може да се ради и шиваћом машином. Каткад се ради истицања детаља или целе композиције, исписивања записа и текстова, црквени в. изводи бисерима. За украшавање везива користе се драго и полудраго камење, металне плочице, шљокице, трепетаљке, корали, брушено стакло, емајл и порцелан. Многи богослужбени предмети (антиминс, завеса за царске двери, плаштаница, небо, покривачи и прекривачи), богослужбене одежде (стихар, наруквице, орар, епитрахиљ, појас, набедреник, фелон, сакос, омофор, митра, мантија) и други црквени предмети различитих намена (завесе, подеје, иконе, грбови) имају везену основу.
Најстарији сачувани примерак српског уметничког в. је Плаштаница краља Милутина, златовез непознатог аутора, на свиленом бордо атласу с краја XIII и почетка XIV в., израђена под византијским утицајем. На њој је извезена иконографска представа тренутка у којем Исус устаје из гроба. Припадала је манастиру Крушедолу, а данас се налази у Музеју СПЦ у Београду. У Народном музеју у Београду чува се Епитрахиљ непознатог аутора, с краја XIV в. 
То је златовез изузетан по распореду и избору украсних елемената, нађен у Петровој цркви код Новог Пазара. Најстарија везена икона (XIV в.) са представом Богородице са Христом је златовез непознатог аутора и чува се у Музеју примењене уметности у Београду. Покров за мошти кнеза Лазара, рад монахиње Јефимије из 1402, налази се у Музеју СПЦ у Београду. В. на покрову је јединствен и међу српским и међу средњовековним в. јер се на њему налазе само речи исписане позлаћеним троструким нитима. У Музеју СПЦ похрањен је и Епитрахиљ који су 1553. разнобојним свиленим нитима израдили Јелена Црнојевић и кир Димитрије, син кир Марка Гвозденовића. Својом лепотом издваја се и апликација у облику крста из XVII в. као посебно израђени в. непознатог аутора, намењен за пришивање на неки богослужбени предмет --– Везени крст из ризнице манастира Високи Дечани. Црквени в. Христофора Жефаровића из XVIII в. (Плаштаница у српској православној цркви Св. Георгија у Пешти, Епитрахиљ из 1752. у ризници Патријаршијске капеле у Београду) одликује самосвојан и препознaтљив стил. Ручна израда црквеног в. имала је примат све до краја XIX в. када га готово у потпуности потискује машинска серијска израда. Данас се ручном в. прибегава само у посебним приликама, углавном у специјализованим радионицама.
Р.адмила Петронијевић
ЛИТЕРАТУРА: Ј. Беловић, Народни везови, Н. Сад 1933; Л. Мирковић, „Црквени уметнички вез", Годишњак Музеја Јужне Србије, 1937, I; Црквени уметнички вез, Бг 1940; G. Millet, Broderies religieuses de style byzantin, Paris 1947; М. Ћоровић Љубинковић, „Примерак средњовековног уметничког веза: набедреник у збирци Народног музеја у Београду", Музеји, 1951, 6; О. Ђурић, Народни вез, Бг 1954; Д. Стојановић, Уметнички вез у Србији од XIV до XIX века, Бг 1959; „Катапетазма монахиње Агније", ЗМПУ, 1960--1960–1961, 6--6–7; „Везови Христофора Жефаровића", у: Дело Христофора Жефаровића, Н. Сад 1961; „Везена икона из XIV века", ЗМПУ, 1962, 8; „Везени крст из манастира Дечани", ЗМПУ, 1966, 9--9–10; P. Johnstone, The Byzantine tradition in church embroidery, London 1967; Д. Стојановић, „Вез", у: Историја примењене уметности код Срба, 1, Бг 1977; D. Stojanović, Trésors de l'art serbe médiéval (XII--XII–XVI):Tussi-Broderie, Paris 1983; Ђ. Петровић, „Златовез", ГЕМ, Бг, 1987, 51; Љ. Рељић, Д. Радовановић, Народни вез Југославије, Бг 1988; A. Ćilardžić, „The Milutin Epitaphios", у: Byzantium: An oecumenical empire, Athens 2002; К. Новаковић, „Одлике народног веза у Војводини", РМВ, 2008, 46; Д. Марковић, Вез по писму, писмо по везу, Н. Сад 2010.
*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)