ВЕТО

ВЕТО (лат. veto: забрањујем), у ужем, уставноправном значењу, право шефа државе (монарха, председника републике или неког другог органа) да одложи или да спречи доношење закона (или, кад га Устав на то овлашћује, и неког другог другог акта, укључујући и Устав) у парламенту. Притом, у пропратном акту, он може навести и разлоге због којих то чини. Овај, законодавни в., може бити суспензивни (одложни) или апсолутни (безусловни). Код суспензивног в. доношење закона одложено је под једним условом -- да ветирани закон буде у парламенту накнадно изгласан натполовичном већином, најчешће двотрећинском. У вези са законодавним в. поставља се неколико питања: да ли шеф државе може ставити в. на поједине одредбе закона или само на закон у целини? Да ли се, кад то своје право користи, руководи искључиво разлозима нецелисходности или и разлозима неуставности? У ком је року од усвајања закона у парламенту или од достављања шефу државе овај дужан да га врати парламенту на расправљање и гласање или само на гласање? Да ли парламент прво разматра примедбе шефа државе на закон, не би ли га евентуално изменио, па потом о закону гласа или само поново гласа о истом тексту закона (последња два питања постављају се само у случају суспензивног в.)?

Сходно Монтескјеовом схватању поделе власти, у којем „власт ограничава власт", суспензивни в. је средство којим извршна власт ограничава законодавну. Законодавна власт има на располагању средства (сагласност на акте извршне власти) којима ограничава извршну власт. Тако се постиже равнотежа власти и спроводи „умерена влада", која је била политички идеал Монтескјеа. Апсолутни в. је коначна, дефинитивна забрана парламенту да закон који је донео икада ступи на снагу. Карактеристичан је за монархију у којој, по правилу, „законодавну власт врше Краљ и Народно представништво заједнички" (члан 33. Устава Краљевине Србије од 1903), али може постојати и у неким републикама (нпр. Устав Индије од 1950). Право монарха да ветира закон усвојен у парламенту назива се још и законодавном санкцијом, али се његово коришћење у монархијама сасвим изобичајило (у Енглеској, нпр., још почетком XVIII в.). Законодавни в. монарха постојао је и у свим уставима Кнежевине и Краљевине Србије, те у оба устава прве Југославије. Спорна је била природа законодавног в. у уставима од 1835. и 1838. Слободан Јовановић је сматрао да је по Уставу од 1835. кнез имао „суспенсивно в.", а да је по Уставу од 1838. „кнез имао апсолутно в.". У свим другим српским уставима монархово право в. имало је апсолутни карактер. То право било је изражено тако што је речено да законодавну власт „Краљ и Народна скупштина врше заједнички" или да „Краљ потврђује и проглашује законе". Устави друге Југославије нису предвиђали право в. шефа извршне власти на законе усвојене у парламенту, али је уставна обавеза усаглашавања ставова и једногласности у доношењу одређених закона у федерацији и у Србији (због аутономних покрајина у њеном саставу), која је била успостављена уставним амандманима од 1971. и била преузета у Уставу од 1974, могла, у случају негативног става једне републике или једне покрајине, деловати „ветирајуће" на закон. Устав СФРЈ и Устав СР Србије од 1974. не само што такав негативан став нису називали „в.", него он то суштински није ни био, пошто није потицао од извршне власти, него од републичке или покрајинске скупштине. Устав Србије од 1990. и Устав Србије од 2006. установили су в. председника Републике у вези с његовим правом проглашења закона. Поновно изгласавање ветираног закона у Народној скупштини знатно је отежано у Уставу од 2006. у поређењу с Уставом од 1990. Продужен је рок у којем председник Републике може да прогласи закон усвојен у Народној скупштини или да јој га врати на поновно одлучивање. Ако Народна скупштина одлучи да поново гласа о закону, закон се изгласава већином од укупног броја посланика (по Уставу од 1990. истом већином којом је и био усвојен, дакле, кворумском већином). Председник Републике дужан је да прогласи поновно изгласани закон (члан 113. Устава од 2006). Право законодавног в. је посебно моћан инструмент у рукама председника Републике кад он и скупштинска већина не потичу из исте политичке странке или из исте страначке коалиције.

ЛИТЕРАТУРА: С. Јовановић, Политичке и правне расправе, I, Бг 1932; Ј. Продановић, Уставни развитак и уставне борбе у Србији у XIX веку, Бг 1936; М. Владисављевић, Развој уставности у Србији, Бг 1938; Ј. Стефановић, Уставно право ФНР Југославије и компаративно, II, Зг 1956; Р. Марковић, Уставно право, Бг 1982; Ј. Ђорђевић, Уставно право, Бг 1989.

Р. Марковић