ВЕРЗИЈА

ВЕРЗИЈА (лат. versio: окретање), варијанта писаног текста која захвата сразмјерно већи одломак неког дјела и претпоставља квантитативно и квалитативно знатније промјене него у случају варијанти. У текстологији термин се употребљава напоредо с термином редакција, варијанта, а у нашим старијим расправама наилази се и на појам обрада. В. су недовршене или довршене обраде једног текста (дјела) које се међусобно дијелом подударају, а дијелом разликују. Предуслов за в. је да постоје најмање два извора, два текста или два слоја текста у оквирима једног извора (рукописа, књиге). Између та два извора један дио словних и реченичних знакова се подудара (истовјетност), а други дио се разликује (варијантност), у ортографији, граматици, лексици, значењу, графичким односима. То је основ за поступак доношења различитих редакција у критичком издању: саопштавају се само они дијелови који се разликују (мада се в. често објављују и у цјелини, кад су разлике веће). Објављивање и проучавање в. у ауторској књижевности повезано је са критичким издањима цјелокупних дјела, те са изучавањем генезе појединачних текстова или опуса (поетика, стил и други аспекти). Превасходни извор оваквих изучавања су рукописне заоставштине писаца (В. Караџића, П. П. Његоша, Ј. С. Поповића, Ђ. Марковића Кодера, Б. Радичевића, Ђ. Јакшића, М. Настасијевића, И. Андрића, М. Црњанског и др.) и ауторска издања у којима измјене уноси аутор (М. Лалић, В. Десница, Д. Ћосић и др.). Овакав статус в. начелно има и у старој књижевности, али су тамо дјела сачувана превасходно у преписима, те различите в. најчешће не потичу од аутора него од преписивача (нпр. Душанов законик, житија и други списи).

ЛИТЕРАТУРА: Б. Поповић, Верзије књижевног дела, Бг 1975: Н. Петковић, Настасијевићева песма у настајању, Бг 1995; Д. Иванић, Основи текстологије, Бг 2001.

Д. Иванић