ВЕРОВАЊЕ

ВЕРОВАЊЕ, сфера духовног живота у којој су похрањене маштовите представе о разним природним или натприродним појавама. В. је настало са настанком људског друштва, заузима у њему веома значајно место и прати његов развој све до савременог доба. Верује се у некога или нешто стварно или имагинарно, а психолошка основа в. је различита. У хришћанству се за најстарији облик сматра „в. апостолско" које су свечано изговарали нови верници када су примани у хришћанску заједницу.

У в. која постоје у српском народу може се издвојити неколико слојева. Старо анимистичко (в. у духове) и анималистичко в. (свака ствар је „жива" и у њој борави „дух") припадају облицима претхришћанске религије. Њима се придружују в. прожето магијом, односно чарањима. Од времена примања хришћанства обликовало се в. ширих друштвених слојева које се у одређеним приликама сачувало. Поред тога, уочава се да се у „народној побожности" са хришћанском религијом преплићу многи стари магијски елементи. У српској култури очували су се и неки елементи старословенске религије, међу којима су в. у бога „громовника", в. у суђенице, вештице као и многа друга в. магичног садржаја. Жива и мртва природа која човека окружује обухваћена је сплетом магијских в. најчешће прекривених са хришћанском религиозном превлаком.

В. прате човеков долазак на свет (рођење), оснивање брачне заједнице (свадба) и одлазак са овог света (смрт). Верује се да се мајка и дете, као и младожења и невеста, одређеним радњама могу заштитити од злих сила. Различита в., претхришћанска и хришћанска, најчешће магијског садржаја, прате календарску годину. Верује се да посетиоци о празницима, наменски и ненаменски, доносе здравље и срећу. У в. се посебна моћ приписује ватри (Бадњи дан, Божић, Ивањдан, Петровдан), зеленилу (Цвети), води (Богојављење). Верује се у помоћ детелине са четири листа и разних врста хамајлија.

Српско народно в. може се такође груписати у неколико целина. Једну целину чине „веровања у ствари којих нема", међу којима су: вила, вештица, вукодлак или вампир, вједогоња, здухаћ, мора, ноћница, караконџула, усуд, куга, врзино коло, хала, авет и утвара. Другу целину чине в. у одређена бића. Међу њима су: Бог који се, под утицајем хришћанске симболике, замишља као старац са дугом седом брадом, који станује на небу, а повремено силази и на земљу где, у облику човека путника, учи људе сваком добром и корисном послу (орање, сејање, копање). Бог је у в. врхунац сваке моћи, знања и доброте. Створио је небо, земљу, људе и све што је око нас, те се о свему томе брине. Он је без греха и мане. Верује се да се са божјом помоћи може све постићи. Анђели су лепa младa бића са крилима, у белим хаљинама, са златном рудастом косом. Верује се да сваки човек на рођењу добија свог анђела који му стоји с десне стране, саветује га о добру и одвраћа од зла. Ђаво се замишља као пола човек -- пола животиња, са дугим црним крилима, дугим црним репом, кратким рошчићима на глави, црн је и рутав по целом телу. Радује се сваком рђавом и грешном послу. Човек је, по општем в., створен од земље. Крв је добио од мора, кости од камена, косу од траве, телесну топлоту од огња, очи од сунца или росе, душу од ветра и духа божјег, мисао од облака или анђеоске брзине.

Трећу целину чине небеска тела. Окрајци неба падају далеко на све крајеве света и урањају у морску дубину. Верује се да има седам-осам небеса. Прво је ово небо које ми видимо, а остала су 12 пута даља. На последњем небу борави Бог, седећи на златном престолу, а око њега су његови анђели. Тамо долазе после смрти и душе покојника. Сунце је огромно зажарено небеско тело које шета по небу. Светли људима, греје земљу, помаже да никне свако семе, да свака биљка и воћка сазри и донесе свој плод. Сунце је милостиво и назива се „оцем сирочади". Оно је праведно и правду дубоко осећа. Сунце лечи од свих болести, дарује свежину и лепоту младим људима и помаже девојкама у љубави. Месец шета по небу, мери време „и казује дане и године". Задире у човекову судбину па су због тога за њега везане разне бајке. Верује се да Месец, док је млад и расте, благотворно утиче на развој животињског и биљног света, а када је пун и опада, делује штетно. Ова његова својства утичу на човеков живот, расположење, срећу и несрећу. Девојке му се обраћају за помоћ у љубави, болесници да их ослободи болести, старци да их подмлади, мајке да им заштити децу од урока и злих духова. Помрачење Месеца народ сматра предзнаком неке велике несреће. Звезде су горуће буктиње разасуте по небу. Понекад личе на стада оваца којима је предводник рогати ован. Звезде се доводе у везу са човечјом судбином. Кад се дете роди, на небу се укаже његова звезда. Кад звезда падне с неба, верује се да је умро онај коме је била намењена.

У посебну целину могу се издвојити веровања о души и Земљи. Веровања о души су разноврсна. У човеку постоје две душе -- једна је телесно везана, а друга слободна. Везана душа се налази у неким човековим органима или у деловима тела који од њега отпадају, у коси, ноктима. Слободна душа је она невезана сенка, танана човечја прилика која није везана за тело. Излази у време спавања, када се налази у полусвести или кад је човек тешко болестан. Кад човек умре, верује се, душа из њега излази у облику какве птице (голубица, кукавица, гавран, сова) или у облику лептира, муве, змије, миша, зеца или у облику пламичка. Када се душа растави од човека, она и даље борави 40 дана у његовој близини. Земља је била пљосната и свуда подједнако равна. Али, пошто Бог није могао да је покрије небеским сводом, наборао је увале и планине и тако смањио њену површину. У својој унутрашњости Земља има воду која има функцију као живци и крв у човечјем телу. Земља у утроби крије и огањ, који је седам пута јачи од нашег. Земљи се упућују молитве и тражи помоћ у невољи. Као што Земља човеку све даје, тако му и одузима. Земљи се приписује да лечи од разних болести и да има велику моћ у љубавним стварима. Поред поменутих, у народу постоји и в. у срећне и несрећне дане, у седмици и током године. За почетак сваког посла бирали су се „срећни дани". О томе се водило рачуна ради здравља и дугог живота чланова породице, берићета у пољу и успеха у сваком послу. На селу, на пример, нико није радио недељом у пољу. В. прожимају многе народне обичаје и представе о космичким збивањима. Постала су саставни део предања, легенди и других облика усменог народног стваралаштва које се обликује у митологији и религији и односима међу људима.

ЛИТЕРАТУРА: В. Караџић, Живот и обичаји народа српског, Бг 1957; С. Ћирковић, Р. Михаљчић (прир.), Лексикон српског средњег века, Бг 1999; Т. Вукановић, Енциклопедија народног живота, обичаја и веровања у Срба на Косову и Метохији, VI век - почетак XX века, Бг 2001; П. Булат, В. Чајкановић, Митолошки речник, Бг 2007.

П. Влаховић