ВЕРНАКУЛАРНА АРХИТЕКТУРА

ВЕРНАКУЛАРНА АРХИТЕКТУРА (лат. vernaculus: домаћег порекла), термин новијег датума који замењује раније називе народна и фолклорна архитектура, као и стилске тенденције које су у међуратном добу називане фолклоризмом. Најзначајнији представници, истраживачи и аутори овог архитектонског опредељења били су Бранко Таназевић у доба пре I светског рата, Бранислав Којић и Александар Дероко у међуратном периоду, а Ђорђе Петровић, Зоран Петровић и Божидар Петровић у послератно доба. Основни модел в. а. у Србији била је моравска кућа. Почетком 50-их година ХХ в., Драгиша Брашован користи мотиве в. а. у фабричким насељима у Јагодини, Шапцу, Зворнику и Тузли. Поред једноставног облика проистеклог из вишевековне традиције, главни протагонисти њене вредности виде у употреби традиционалног градитељског материјала (дрво, опека, ћерамида), бондручној конструкцији и усаглашености са природном околином. Најбољи пример в. а. јесте Вила трговца Николе Ђорђевића (сада резиденција Грчке у Београду) из 1930, дело Бранислава Којића.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Којић, Стара градска и сеоска архитектура у Србији, Бг 1949; А. Дероко, Народно неимарство, Бг 1968; Б. Петровић, Градитељско наслеђе и подстицај, Бг 1987; З. Петровић, Трагајући за архитектуром, Бг 1991.

З. Маневић