ВЕРНА СЛУЖБА И ВЕРА ГОСПОДСКА

ВЕРНА СЛУЖБА И ВЕРА ГОСПОДСКА, међусобни однос владара или обласног господара и њему потчињене властеле: властела „верно служи" а владар њој гарантује, пре свега личну сигурност и неповредивост баштина. Овај појам обухвата све обавезе поданика према владару или обласном господару са владарским прерогативима. Oбавезом служења владару били су обухваћени пре свега представници властеоског реда у целини. Однос између владара и властеоског реда темељио се на начелу да је владар свој властели господар, а да су сви они његове слуге, робови и послушници. Служење владару или господару изражавано је изразима који у својој основи имају речи работа (верно, достоверно, правоверно, многодобро, всесрдачно работаније или поработаније) или служба (верна, почтена, права, добра служба или послуженије). Први израз углавном се везује за средњовековну Србију, а други за средњовековну Босну. У средњовековној Србији сва властела дуговала је владару „верно" или „правоверно поработаније" чији садржај није био строго одређен и зависио је од положаја у друштву: властела баштиници дуговали су владару војну службу и соће; у служење владару спадало је и вршење управних и судских послова; пронијари су владару дуговали службу која је имала искључиво војни карактер; властеличићи баштиници на поседима црквених установа истовремено су дуговали верност и владару и установи којој су били непосредно потчињени итд. Владар је верној властели, којој су лична и имовинска сигурност биле гарантоване законом, заузврат чинио и милост. Изостанак „верног поработенија" карактерисан је као невера и строго кажњаван. У средњовековној Босни претежан део обавеза властеле чинила је војна служба, а потом и учествовање у раду државног апарата и дипломатским активностима. Дужност вршења верне службе била је независна од било каквог уговора, заклетве или додељене земље, а представљала суштинско обележје потчињености. Владар је заузврат верног властелина држао трајно у вери, што је представљало гаранцију његове личне и имовинске сигурности. За ускраћивање послушности, за почињену неверу, властелин је био подложан кажњавању. Истовремено је кршење задате вере од стране владара давало властели право на отпор. У оба случаја утврђивање кривице препуштано је колективним телима. Слабљењем централне власти најмоћније велможе су преузеле право на „верну службу" локалне властеле, која је до тада била усмерена ка владаоцу. У Босни се у документима XIV--XV в. вера господска јавља као обећање, тврдо задата реч слична заклетви коју владар даје појединим властелинима или целој породици. Њоме се успоставља трајни однос који је био на снази све док властелин не почини неверу. Вера се могла потврђивати, нарочито приликом смене на престолу, а лишити вере се могло само под одређеним условима, за ону кривицу „за што би вредно било племенитом чловеку главу одсећи". Владар није могао сам да утврди да ли је властелин починио такву кривицу, односно неверу. То је поверавано трећим лицима: добрим људима или добрим Бошњанима, затим оним добрим или племенитим људима који су били сведоци приликом задавања вере, властели из појединих делова босанске државе или припадницима цркве босанске. Вером господском осигуравана су сталешка права племства. Сматрало се да је племство имало право на отпор владару који би погазио његове слободе или дирао у племените баштине.

ЛИТЕРАТУРА: С. Ћирковић, „Верна служба и вјера господска", ЗФФБ, 1962, 6, 2; С. Ћирковић (ур.), Лексикон српског средњег века, Бг 1999. М. Благојевић, Државна управа у српским средњовековним земљама, Бг 2001.

С. Рудић