ВЕРБИЦКИ, Ананије

ВЕРБИЦКИ, Ананије (Вербицкий, Ананий Алексеевич), сценограф, костимограф, сликар (Лебедин, Харковски округ, 24. IX 1895 -- Херцег Нови, 4. X 1974). Припадао школованим сликарима избеглим из Русије, који су се после I светског рата укључили у обнову Народног позоришта у Београду. Завршио сликарски одсек Уметничке императорске државне школе у Петрограду (1917). За декоративног сликара извођача постављен је 1922, a сценограф НП био је до 1946. Прва сценска искуства стекао је под руководством Л. Браиловског, бившег сценографа Императорског позоришта у Петрограду, и позоришног сликара Ј. Бијелића. Као самостални сценограф опробао се већ 1923. у комедији Богојављенска ноћ В. Шекспира у режији Ј. Ракитина. Са њим је у реалистичком стилу остварио и запажене инсценације драма Царство мрака Л. Толстоја (1928) и Дивља патка Х. Ибзена (1935). Прва поставка комедије Госпођа министарка Б. Нушића изведена је 1929. у његовој сценографији. Током треће деценије XX в. учествовао је у модерним експресионистичко-конструктивистичким инсценацијама младог редитеља Р. Плаовића (Кир Јања и Покондирена тиква Ј. Ст. Поповића, Срећа А. Д. В. В. Јанковића). Његове запажене сценографије у операма и балетима Јеврејка Ж. Халевија, Лакме Л. Делиба, Фра Дијаволо Д. Обера, Босанска љубав А. Пордеса, Прича о Хонзи О. Недбала, Дафнис и Клое Л. Делиба, изведене између два светска рата са редитељима Т. Павловским и Е. Марјашецом и кореографима М. Фроман и А. Романовским, одликује илузионистички декор у живописној скали боја. За време II светског рата опремио је комедије М. Глишића Подвала и Два цванцика. Од 1944. до 1946. настале су сценографије за драме, опере и балете Најезда Л. Леонова, Половецки логор А. Бородина, Пајаци Р. Леонкавала, Поема Ст. Рајичића, Мадам Батерфлај Ђ. Пучинија, Госпођа министарка Б. Нушића, Дођоше до града Ђ. Прислија и Кнез Игор А. Бородина. Био је сликар и сценограф Београдског драмског и Савременог позоришта (Наследник Д. Ћосића 1956, Поглед унатраг М. Ђурђевића 1958, Конак М. Црњанског 1959), а радио је и за позоришта у Шапцу, Нишу, Новом Саду, Подгорици, Цетињу, Котору и Тузли, као и на филму и телевизији. Најзначајнија његова остварења настала су у београдском НП у првој половини XX в. Прешао је пут од традиционалне до модерне сценографије. Нацрте за сценографију излагао је у Паризу (1925) и Београду (1929, 1938, 1965). На изложбама УЛУС-а излагао је пејзаже и портрете.

ЛИТЕРАТУРА: Сценографије и костимографије у Србији 1945--1965, Бг 1965; О. Милановић, Београдска сценографија и костимографија 1868--1941, Бг 1983; В. Маренић, „Сликарница народног позоришта од Јована Бијелића до Јована Крижека", у: 125 година Народног позоришта у Београду, Бг 1997.

О. Милановић