ВЕРА ПРЕТХРИШЋАНСКОГ ДОБА

ВЕРА ПРЕТХРИШЋАНСКОГ ДОБА, поглед на свет, митолошки систем и обредна пракса везана за богове и демоне пре покрштавања Срба. Нема директних писаних података о религијском животу Срба пре доласка на Балкан и њиховог покрштавања. Нека сазнања о овом питању могу се изводити из често необјективних сведочанстава византијских летописаца и теолога, која се односе на Словене „Подунавце", чијој групацији су једно време припадали и Срби. Тако теолог Псеудо-Цезариј с почетка V в. Словене приказује као немилосрдне дивљаке без поглавара (пошто их стално убијају на гозби или на путу), који „радо ждеру женске дојке", хране се лисицама, дивљим мачкама и вепровима, a међусобно се довикују као вукови кад завијају. Много објективније податке о Словенима оставио је византијски писац Прокопије средином VI в. Из његових сведочанстава се може сазнати да су Словени (а тиме и Срби) били подељени на независна племена која су имала лабаву организацију власти, углавном оличену у племенском старешини. То потврђује и Псеудо-Маврикије, пишући да словенска племена живе у безвлашћу и да имају много главара, док Порфирогенит говори да Срби и Хрвати, као и остала словенска племена, имају за главаре само старије људе -- жупане. Прокопије (у свом делу Рат са Готима) даје и драгоцене податке о словенским стаништима, одевању, начину ратовања, као и о њиховој вери (религији): „Верују наиме (и Анти и Словени) да је један од богова, творац муње, једини господар света, и жртвују му говеда и све остале жртвене животиње. Судбину нити познају нити иначе признају да међу људима врши неки одлучнији утицај него, чим им се смрт сасвим приближи, или их болест свлада, или се нађу у рату, одмах се заветују да ће, ако то избегну, истог тренутка принети богу жртву за свој живот, и, ако су добро прошли, приносе жртву коју су обећали и верују да су том жртвом искупили свој спас. Сем тога, обожавају и реке и нимфе (виле) и друга нека нижа божанства (демоне) и свима њима приносе жртве и по тим жртвама врачају."

Пошто су Срби словенски народ и као такви припадају широј групацији индоевропских народа, сматра се да се и њихова стара вера, као и језик, може изводити из њима заједничке основе. Традиционалну српску (словенску) заједницу чинила су три круга друштвене припадности: породици, роду, племену (касније и народу). Сваки од тих кругова имао је свога поглавара, који је у исто време био и њихов „заступник" пред невидљивим силама, за које се сматрало да могу утицати на судбину сваког његовог члана. Поглавар је био носилац одређених обреда. Домаћин (старешина кућне задруге) био je поглавар породице, a огњиште је централно место обреда које је он спроводио (као што је уношење и полагање бадњака на кућном огњишту, или обележавање крсне славе). Најчешће је он био заступник пред умрлим прецима, касније пред свецима, за које се вeровало да могу утицати на плодност стоке, напредак и здравље породице. Према широко распрострањеним веровањима, предак се у изузетним приликама могао појавити у облику беле, некад црне змије (тзв. кућна змија, змија чуваркућа и сл.). И домаћин се спремао да једног дана, као покојник, буде заштитник својих живих наследника. Истакнути појединац рода, некад села, заједно с осталим члановима заједнице обављао је обредну праксу на одређеном месту ван своје куће и дворишта, које се налазило у простору где је тај род насељен (најчешће је то било брдо, често поред неког дрвета). И данас у неким селима југозападне Србије група кућа (бивши род) има своје место, тзв. „молитву" где је пободен крст, и где једном годишње приређују обредну, жртвену гозбу. Родовски старешина је био заступник пред родовским претком, за којег се веровало да може утицати пре свега на временске прилике, на родност и плодност усева и стоке. Тај предак, у изузетним приликама, у облику животиње, могао је својом појавом или риком да упозори род на велику несрећу која ће га погодити. Обично је, према предању, таква животиња, беле или црне боје, излазила из дубоке воде и после оглашавања у њу се поново враћала (водени бик). У случају да таквој заједници запрети опасност од неког туђинског претка, који у лику летећег чудовишта покуша да однесе њихов берићет с поља, родовски предак се такође претвара у страшно биће и брани простор својих живих потомака. Сукоб таква два противника прате силан ветар, олуја, град, муње и грмљавина. На простору источне и јужне Србије, Баната, Македоније и већег дела Бугарске таква бића називају се хале (назив је познат и шире од наведеног простора). Некад се тај сукоб описује као сукоб између хале и змаја, или између ламје и змаја, где се под змајем подразумева натприродно биће које је родила жена. У југозападној Србији, Босни, Херцеговини, Црној Гори и Јадранском Приморју, душа таквог претка може се „препородити" у неком човеку, а у том случају такав човек добија натприродне способности: у одређеним тренуцима његова душа напушта тело и узима облике неких животиња (најчешће бика или вепра). Сукоб два таква противника испољава се снажном олујом. Ови митолошки противници се у поменутим пределима називају стухе (здухе), ведовњаци и сл. Поглавар племена или неки истакнути појединац био је заступник пред божанством које је давалац обиља (родности и плодности), али и оног које може заштитити народ од великих несрећа или омогућити да се победи непријатељ. Племенски вођа, у обраћању божанству, развојем религијске мисли, добио је посреднике – свештенике, који су тумачили вољу божанства, којем је приношена жртва. Код неких словенских народа посведочена је подела функција између више богова: Перун (ратничка делатност), Волос (плодност-родност стоке, господар душа на оном свету), Мокош (женска делатност, рађање) и сл.

Места култа имала су високу сакралну вредност. Ту су приношене крвне и друге жртве (тзв. требишта), обављано гатање о важним догађајима, прослављани важни годишњи празници. Непосвећенима је било забрањено или ограничено кретање унутар таквог простора и о томе су се бринули свештеници. Таква места називана су и света гора, а ако би се божанство показало на одређеним местима, таква места су такође називана светим (а извори водице). Обележје светих места било је и усамљено високо дрвеће, најчешће храст или липа, за које се може рећи да представљају претечу храмова.

Писана сведочанства да су Словени имали богове пре покрштавања постоје за Источне и прибалтичке Словене. Најважнији извор, у којем се спомињу богови Источних Словена, односно Кијевске Русије, јесте Несторова хроника (XI--XII в.), позната под називом Повесть временных лет (Повест старог времена). У овом летопису се каже како су се руски кнезови приликом договора о миру са Византинцима заклињали у своје богове – Перуна и Волоса. Такође се наводи да је руски кнез Владимир, 980. године, уредио пагански пантеон у Кијеву, који се налазио на брду ван његовог дворца, поставивши кипове шест богова: Перуна (за којег се једино даје опис, да је имао сребрну главу и златне бркове), затим следе – Хорс, Дажбог, Стрибог, Симаргл и једино женско божанство међу њима – Мокош. Летописац каже да су овим боговима приношене и људске жртве. Већ 988. Владимир и сви његови бољари су покрштени и он је наредио да се кумири богова исеку и спале, док је кумир Перуна одвучен и бачен у реку. Култ Перуна своди се на култ муње и грома (у руским и белоруским говорима перун, пјарун означава гром, муњу). По тој основи добио је и ратничку функцију и сходно томе покровитељство ратничких дружина и њихових предводника (посебно у Русији). У време двојеверја Перуна је заменио Св. Илија и Св. Георгије. Волос је био бог стоке, а тиме и богатства, по свој прилици и бог оностраног света. У хришћанском периоду замењен је Св. Власијем, такође и Св. Николом и Св. Георгијем. Касније се поистовећује са злим духом, ђаволом. Дажбог је био „давалац богатства" и изједначаван је са сунцем. Називи божанстава Хорс и Симаргл указују на њихово иранско порекло. Ван овог списка спомиње се Сварог – бог ватре (хроника Јована Малале, XII в.). Довођен је у везу са Дажбогом, за којег се каже да је син Сварогов.

О паганској религији балтичких Словена оставили су податке хроничари XI--XII в.: Титмар из Мерзебурга, Адам из Бремена, три биографа Отона из Бамберга, Хелмолд (Cronica Slavorum), Сакс Граматик итд. Према наведеним изворима балтички Словени су поштовали следеће богове: Свентовита (главно божанство у Аркони на острву Рујну), Радигоста (врховни бог Ретрана, огранка полапских Љутића), Триглава (имао је храм у Штетину), Сварожића, Јаровита, Рујевита, Поревита, Поренута, Чернебога, Прове, Припегалу, Подага и Живу.

Узевши да се код балтичких народа – Литванаца и Летонаца, бог грома именује Perkunas, односно Perkons, а бог подземног света Velnias, Velns, што одговара источнословенским називима Перун и Волос/Велес, претпоставка је да ови називи потичу још из прасловенске заједнице, која је била у лабавој вези са поменутим народима. Такође се сматра да је у прасловенско време постојало и једно женско божанство (код Руса је то била Мокош, код прибалтичких Словена – Жива), вероватно везано за онострани свет. Руски филолози В. В. Иванов и В. Н. Топоров изнели су хипотезу да је код старих Словена постојао тзв. основни мит чији су актери богови – Перун, Велес и Мокош. У основи тог мита налази се сукоб између громовника Перуна и бога оног света – Волоса, зато што је Волос преварио Перунову жену Мокош и одвео је у своје онострано царство. Због тога га Перун на земљи непрекидно прогони муњама, а овај покушава да се сакрије од њега. Мокош, пак, постаје господарица онога света и повремено излази у свет живих да казни жене зато што преду у празнично време. Њен лик је делимично сачуван у словенском веровању под именима Света Петка и Света Среда.

В. Чајкановић је засновао хипотезу да је српски национални бог, пре њиховог покрштавања, био Дабог, или „бог-давалац" – deus dator. Пошто је стајао на челу српског пантеона, носио је и обележје summus deus. Он је био владалац доњег света, тј. бог смрти. Првобитно је имао териоморфни облик – могао се показати као хроми вук, па је обележје хромости, након примања хришћанства, пренето на ђавола Дабу, који се у народном предању назива хроми Даба. Друга његова обележја „расула" су се и везала за поједине хришћанске свеце – за Св. Ђорђа, Св. Николу, Св. Саву, Св. Мрату итд.

Код свих словенских народа постоје разне мистификације и ненаучна дела (међу њима је најпознатија Велесова књига) која приказују словенску митологију у друкчијем светлу. Постоји читав списак непостојећих словенских богова, као што су: Белобог, Белун, Весна, Зорка, Јарило, Коледо, Купало, Ладо, Љељо, Морена, Леро, Долерије, Услад, Зимцерла итд. Неки од ових назива долазе од припева из обредних песама (коледо, ладо, лељо, леро, долерије), неки од назива обредних лутака које се праве, носе, спаљују или сахрањују у обредима за изазивање кише или другим обредима (Јарило, Морена), неки из погрешно протумачених примера народног стваралаштва (Весна, Зорка) или погрешно прочитаних средњовековних списа (Услад, Зимцерла) итд.

Према хришћанско-народним представама свет се дели на „овај" и „онај", односно на свет живих људи и свет покојника, предака. Стваралац света и врховни господар свега постојећег јесте Бог. Замишља се да је његово станиште на небу. Његови помоћници у небеским и земаљским пословима јесу анђели, а посредници између Бога и људи јесу свеци. Онај свет се замишља у подземљу и његова обележја су: мрачно, хладно, влажно. С оним светом, само у одређеним приликама, може се комуницирати на одређеним местима, као што су: бунар, река, пећина, раскрсница. На граници између живих и мртвих, а пре свега у пустим, мрачним и влажним местима, као и у водама, смештени су демони који, углавном, воде порекло од душа застрањених или изузетних покојника.

У основи српске народне демонологије лежи антропоцентризам. Зачеће, рађање и умирање представљају регуларно кретање душа између овог и оног света. Свако нерегуларно кретање или задржавање душа у одређеном простору извор је ризичне ситуације за човека. Једна група митолошких бића води порекло од поштованих душа предака (од њих зависе родност и плодност породице, стоке, земљорадничких култура, оне чувају и, ако за то постоји оправдање, кажњавају људску заједницу на одређеном простору). То су: кућна змија, водени бик, змај, хала. Друга група се односи на душе које нису отишле на онај свет. То су: вампир, вила, демони настали од умрле некрштене деце, умрлих породиља, погинулих и несахрањених људи далеко од куће. Оне се могу појављивати и као ноћне приказе (авети, прикојасе), или као сезонски демони (караконџуле, тодорци). Душе могу бити и заробљене у некој грађевини (таласон). Све те „нечисте" душе најчешће се показују у ноћно време у облику неких животиња (птица, змија, миш, пас, мачка, жаба) или као лутајуће светло. Трећу групу чине демонизовани појединци (који су обично такви од рођења). Ако су зли, то су мора и вештица, ако су из реда истакнутих предака, то су здухачи или стухе, змајевити или аловити људи. У посебну групу демона могу се убројати они који изазивају разне болести. То су неке душе, које се из „дивљег" света пробију у људски свет и населе у тело човека. Најопасније су бес, чума, грозница. На крају, постоје митолошке персонификације, типа страшила за децу (баук, баба рога, дечобер итд.).

Посебан статус има ђаво, у чијем формирању су видљиви старозаветни и новозаветни елементи, а такође он може бити и замена за низ других митолошких бића. На основу упоредне анализе народне демонологије код словенских народа, може се констатовати да су Словени у прасловенско доба, осим богова, знали и за кућног духа у облику змије, за демона беса и за најмање једно женско митолошко биће са описним називом вила. Сви ти митолошки ликови схватани су као натприродна, нељудска сила, која у неким приликама човеку може помоћи, али и нанети му велике штете и угрозити му живот.

Срби, као и други Словени, немају митове у којима су актери божански ликови, али зато имају разгранати митолошки поглед на свет, који се испољава у схватању времена и простора, као и живог (биљке и животиње) и неживог света (небеска тела, вода, ватра, земља, камен). Митологизација света дошла је до изражаја у многобројним обредима и веровањима везаним како за календарске празнике, тако и за ритуалну праксу из животног циклуса човека (рођење, свадба, смрт), за правне обичаје и народну магијску медицину. Највећи део старе вере Срби су уклопили у хришћанске оквире, што се најбоље може видети у обичајима годишњег циклуса. Називи празника су хришћански, али су многобројни обреди пренети из старе вере (обреди с бадњаком, обредни хлебови, начин обележавања крсне славе, обредне трке на коњима, посипање зеленила по подовима храмова на Тројице, ложење и прескакање ватри на раскрсницама, „вучји" и „мечкини" празници, разне обредне поворке итд.).

ИЗВОР: ВИИНЈ, I, Бг 1955.

ЛИТЕРАТУРА: Н. Нодило, Религија Срба и Хрвата на главној основи пјесама, прича и говора народног, Зг 1886; Т. Р. Ђорђевић, Природа у веровању и предању нашегa народа, I–II, Бг 1958; В. В. Иванов, В. Н. Топоров, Исследования в области славянских древностей, Москва 1974; Л. Леже, Словенска митологија, Бг 1984; В. Чајкановић, Сабрана дела из српске религије и митологије, I–V, Бг 1994; Х. Ловмјањски, Религија Словена, Бг 1996; С. М. Толстој, Љ. Раденковић (ред.), Словенска митологија, Бг 2001; В. Й. Мансикка, Религия восточных славян, Москва 2005.

Љубинко Раденковић

 

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)