ВЕНС-ОВЕНОВ ПЛАН

ВЕНС-ОВЕНОВ ПЛАН, мировни план за Босну и Херцеговину, који су 1992. предложили Сајрус Венс, лични изасланик генералног секретара УН Бутроса Галија, и лорд Дејвид Овен, бивши британски министар спољних послова. Они су то учинили у својству копредседника Управног одбора (Steering Committee) Међународне конференције о бившој СФРЈ, која је првобитно одржана у Лондону од 26. до 28. VIII 1992. После многих прелиминарних разговора, Венс и Овен сазвали су прву формалну пленарну седницу о БиХ од 2. до 4. I 1993, у чијем су раду учествовали Алија Изетбеговић, као представник босанске владе а уистину босанских Муслимана, Мате Бобан, представник босанских Хрвата, Радован Караџић, представник босанских Срба, Фрањо Туђман, председник Републике Хрватске, и Добрица Ћосић, председник СР Југославије. Том приликом 4. I 1993. Венс и Овен изложили су троделни план, касније познат као Венс-Овенов план, који је обухватао „Споразум о БиХ", укључујући 10 уставних начела и приложену мапу будућих провинција, и „Споразум о миру у БиХ", који се тицао повлачења тешког наоружања и демилитаризације.

Мировни преговори настављени су 23. I 1993. када су све три зараћене стране бе-зусловно прихватиле предложена уставна начела. Потом су до 30. I 1993. настављени преговори о предложеним мапама провинција, војном споразуму и привременом уставном уређењу. Том приликом Р. Караџић је истакао да су мапе потпуно неправедне и да ће изазвати нове ратове. Према њима, Србима је припало само 42,3% територије БиХ. Ако се изузме „отворена" провинција Сарајево, 35% Срба од укупног њиховог броја живело би у провинцијама које контролишу Муслимани и Хрвати, док би 30,4% Муслимана и 28,6% Хрвата остало изван својих провинција. Дана 30. I 1993. све три стране (А. Изетбеговић, Р. Караџић и М. Бобан) потписали су споразум о следећим уставним начелима: 1. БиХ би била децентрализована држава, а њен Устав би признао три конститутивна народа, као и скупине других, док би провинције вршиле већину државних функција; 2. провинције не би имале међународно-правни субјективитет, па не би могле да закључују споразуме са страним државама и међународним организацијама; 3. била би дозвољена потпуна слобода кретања по целој БиХ, што би било обезбеђено међународном контролом главних саобраћајница; 4. сва питања од животне важности за сваки од конститутивних народа била би уређена Уставом, који би се у том погледу могао мењати само консензусом ових конститутивних народа, док приликом обављања редовних државних послова ниједна група не би имала право вета; 5. провинције и средишња државна власт имале би демократски изабрана законодавна тела и извршне органе, као и независно судство, док би централно председништво чинила по три представника сваког од конститутивних народа; 6. Уставни суд, који би био састављен од по једног судије из редова сваког народа и већине судија странаца које би именовала Међународна конференција о бившој Југославији, решавао би спорове између средишње власти и било које провинције; 7. БиХ би била поступно демилитаризована под контролом УН и Европске заједнице.

Истога дана су само Р. Караџић и М. Бобан, уз изостајање А. Изетбеговића, потписали мировни споразум са седам додатака, који је обухватао: 1. мере за постизање безусловног прекида непријатељстава у БиХ; 2. обнову инфраструктуре БиХ; 3. отварање саобраћајница; 4. раздвајање оружаних снага; 5. демилитаризацију Сарајева; 6. контролу граница БиХ и 7. повратак оружаних снага у одређене провинције.

Мировни преговори су изнова вођени од 16. до 25. III 1993. када су главни предмет спора између Муслимана и Срба биле границе провинција, статус Сарајева као „отворене" провинције и привремено уређење које би подразумевало задржавање Председништва БиХ из 1990. На темељу изложених становишта копредседници су 24. III 1993. зараћеним странама понудили измењен „Споразум о привременом уређењу" и исправљену мапу провинција, што су већ 25. марта прихватили А. Изетбеговић и М. Бобан, док је Р. Караџић одбио да то учини. Овако измењен и допуњен „Споразум о привременом уређењу" остао је познат у јавности као В.--О. п. Њиме су најпре на следећи начин били предвиђени привремено Председништво и привремена централна влада: 1. Током прелазног периода од закључења мира и одржавање избора по новом Уставу, БиХ и њеним провинцијама управљало би се по важећем правном систему, а у складу са словом и духом уставних начела с којима су се сагласиле и које су потписале све три стране. Сходно томе Председништво би било дужно да има важну улогу у обезбеђивању права конститутивних народа; 2. Током прелазног периода Председништво ће имати девет чланова, по три представника сваког од трију конститутивних народа, и биће највиша власт државе, али се неће бавити текућим питањима владе; 3. Девет чланова привременог Председништва одредиће једног који ће бити председник и тиме поглавар државе. Сваких шест месеци на положају председника смењиваће се представници трију народа по редоследу: Муслиман, Хрват, Србин; 4. Привремено Председништво доносиће одлуке консензусом деветорице чланова, квалификованом већином седморице и простом већином петорице, зависно од тога да ли се одлука тиче уставног начела, посебно важног питања или текућих послова Председништва. Уколико чланови привременог Председништва не могу да се сложе која је већина примерена, о томе ће обавезујућу одлуку донети копредседници Управног одбора Међународне конференције о бившој Југославији; 5. Привремено Председништво именоваће премијера и следеће министре: министра спољних послова, министра финансија одговорног за царине и посредне порезе, министра правде и држављанства, министра унутрашње трговине, министра за комуникације и транспорт, министра за обнову и министра за заштиту животне околине; 6. Од свих ових министара, у прелазном периоду тројица ће бити из сваког од трију конститутивних народа, што неће прејудицирати потоње уставно решење. Премијер не сме потицати из оног конститутивног народа из којег потиче председник Председништва. Поред премијера и министара Председништво ће именовати заменике министара, подсекретаре и друге више званичнике у сразмери 4:3:2 (Муслимана, Срба, Хрвата). Одлуке о овим именовањима или разрешењима доносиле би се већином од седам чланова Председништва.

Апсолутно неприхватљив део овог плана била је за Србе подела БиХ на 10 провинција, од којих би друга, четврта и шеста припале Србима. Ова последња састојала се од три међусобно раздвојена дела који нису чинили никакву целину, док би копнену везу између бањалучке и бијељинске провинције прекидали трећа посавска провинција, која је требало да припадне Хрватима, и узак коридор пете муслиманске провинције који је избијао на Саву. Провинцијама би управљала привремена влада коју би чинили гувернер, вице-гувернер и 10 других чланова које би именовало Председништво сходно попису становништва из 1991, с тим да ће гувернер представљати најбројнији, а вице-гувернер други по величини народ провинције.

Изузетно споран је био и статус Сарајева који је требало да буде неподељен отворени град. Њиме би управљали привремени градоначелник и привремени извршни одбор, сходно етничком саставу становништва из 1991, под условом да сва три конститутивна народа буду представљена. Председништво БиХ би имало свеобухватну одговорност за управљање главним градом, али се не би уплитало у текуће послове. Необично решење био је статус верских објеката у Сарајеву, који би требало да буду неприкосновени као и стране амбасаде.

Важан део овог плана било је повлачење оружаних снага. Све српске оружане јединице повукле би се у другу, четврту и шесту провинцију, снаге Хрватског већа одбране у трећу, а муслиманске оружане јединице у прву провинцију, с тим да би муслиманске и хрватске оружане јединице, сходно међусобном договору, биле касније размештене у петој, осмој, деветој и десетој провинцији. Саму контролу граница БиХ вршиле би Заштитна сила УН (UNPROFOR) и Надзорна мисија Европске заједнице.

Овај мировни план имао је, поред раније усвојених споразума, још седам додатака којима су била уређена поједина војна, уставна, саобраћајна и друга питања.

Дана 2. IV 1993. Скупштина Републике Српске одбацила је нову мапу о подели на провинције, уз објашњење да је она неправедна у погледу поделе територије, минералних богатстава, извора енергије, саобраћајница и инфраструктуре, да не одговара етничком саставу становништва, те да ће тиме знатан део српског народа бити мањина у несрпским провинцијама.

После великих притисака које су на вођство Републике Српске извршили моћни страни чиниоци и влада СР Југославије, 1. и 2. V 1993. настављени су преговори у Атини у којима су учествовали Венс, Овен, новоименовани копредседник Торвалд Столтенберг, А. Изетбеговић, М. Бобан, Р. Караџић, Ф. Туђман, Слободан Милошевић, Д. Ћосић, Момир Булатовић, грчки премијер Константин Мицотакис, специјални изасланик САД Региналд Бартоломеу, специјални руски изасланик Виталиј Чуркин и посматрач Европске заједнице Б. Вебер. Том приликом копредседници су се сагласили да прошире демилитаризовани српски коридор уз Саву између бањалучке и бијељинске провинције са једног на пет километара, који ће контролисати снаге УН, Европе, Северне Америке и, што је било нарочито важно, Русије. Уз то је Овен нагласио да су мапе провинција „привремене", а да ће коначне границе бити прихваћене консензусом трију страна. Р. Караџић је после тога 2. V 1993. потписао „Споразум о привременом уређењу" и мапу провинција, под условом да његов потпис прихвати Скупштина Републике Српске.

Дана 5. V 1993. на Јахорини је одржана седница ове Скупштине на којој су, поред 75 посланика, као специјални гости учествовали и К. Мицотакис, Д. Ћосић, С. Милошевић и М. Булатовић. Скоро сви посланици су истицали да су границе провинција противне српским интересима и да их српски народ не може прихватити. По том плану, Србима је уместо 64% припало 44,2% територије. Уз то је 70% целокупне босанско-херцеговачке имовине било концентрисано у 10 индустријских центара, од којих је само Бањалука остала у саставу српских провинција. То је значило да би од 31,4 милијарди долара, што је била вредност имовине БиХ, 18,1 милијарда припала муслиманским, 7,2 милијарде хрватским, а само 6,1 милијарда српским провинцијама. Уз то би само 731.000 или 54% од укупног броја Срба живело у српским провинцијама, док би 629.000 или 46% остало изван њих -- 436.000 у муслиманским и 146.000 у хрватским провинцијама. Гости су, пак, истицали да овај план није ни савршен нити сасвим праведан, али да се може мењати потоњим преговорима. Уз то су упозорили да би његово неприхватање било погубно за српски народ као целину због тешких санкција које су запрећене.

После расправе која је трајала 17 часова посланички клуб Српске демократске странке предложио је да се коначна одлука о прихватању или одбацивању овог плана донесе 15. и 16. V 1993. на референдуму. Од 65 присутних посланика, за овај предлог гласао је 51 посланик, двојица су била против, а 12 се уздржало. Гласање на референдуму започело је 15. маја, а завршено 17. V 1993. Том приликом већина од 1.060.348 палих гласова или 83,26% од укупног броја регистрованих бирача и 96% од укупног броја оних који су изашли на референдум гласало је против овог плана. Такође је већином од 1.061.140 палих гласова или 83,37% од укупног броја регистрованих бирача и 96% од оних који су изашли на референдум гласало за право Републике Српске да сама одлучује о ступању у односе с другим народима и државама. После тога уследиле су санкције и против Републике Српске и против СР Југославије, а југословенска влада је затворила границе према Републици Српској. Већ 23. VI 1993. уследили су нови преговори из којих је проистекао Овен--Столтенбергов план.

ИЗВОРИ: Report of the Secretary-General on the activities of the International Conference on the Former Yugoslavia: Peace Talks on Bosnia and Herzegovina, 26. March 1993; P. J. Treanor, Radovan Karadžić and the Serbian Leadership 1990--1995. Research report prepared for the case of RADOVAN KARADŽIĆ (IT-95-5/18).

ЛИТЕРАТУРА: К. Чавошки, На рубовима српства, Бг 1995.

К. Чавошки