ВЕНИЗЕЛОС, Елефтериос

ВЕНИЗЕЛОС, Елефтериос, политичар, државник (Мурнијес, Грчка, 23. VIII 1864 --– Париз, 18. III 1936). Студирао је права на Универзитету у Атини, након чега се вратио на Крит где је изабран за представника Либералне партије у локалној скупштини. Био је присталица грчког уједињења и борио се у устанку на Криту 1897. Пошто је Крит добио аутономију од Османског царства, а грчки принц Ђорђе постављен за Високог Начелника острва, В. је постао његов саветник за правосуђе. Учествовао је у писању критског устава и убрзо постао министар у влади принца Ђорђа с којим је убрзо дошао у сукоб. Био је предводник опозиције, а затим и оружане побуне након које је принц протеран са острва. Пошто се преселио у Атину, на изборима 1910. изабран је за посланика. Тада је с групом политичких истомишљеника основао Либералну партију. У октобру исте године је оформио владу и започео економске и политичке реформе. Био је премијер током балканских ратова који су Грчкој омогућили ослобођење Епира, Македоније и егејских острва. Истовремено, започео је и његов сукоб с престолонаследником Конс-тантином који је након атентата на његовог оца 1913. постао краљ. Сукоб је кулминирао током I светског рата. Иако је Грчка на почетку била неутрална, В. је подржавао опцију војног савеза с Антантом чврсто верујући да ће у рату победити Велика Британија и Француска. Краљ Константин је желео да Грчка остане неутрална. После низа расправа, В. је поднео оставку 1915. Његова партија је поново победила на изборима и формирала владу. Иако је званично обећао да ће се придржавати неутралности, напад Бугарске на Србију, која је била савезник Грчке, приморао га је да напусти такву политику. Због сукоба с краљем је поново поднео оставку. На следећим изборима није учествовао јер је сматрао да је распуштање Скупштине противуставно. Следбеници В. су 1916. у Солуну организовали војни покрет „Привремена Влада народне одбране". Формирали су и посебну државу која је обухватала северну Грчку и егејска острва. У мају 1917. враћа се у Атину где склапа савез с Антантом. Након завршетка рата је као представник Грчке био учесник Мировне конференције у Паризу и у њено име потписник Нејског мировног уговора с Бугарском, као и мировног уговора у Севру с Турском. Као резултат ових уговора Грчка је привремено добила Источну Тракију и Смирну. При повратку је на њега покушан атентат на главној железничкој станици у Паризу. По опоравку се вратио у Грчку где је дочекан као херој. И поред ратне победе, изгубио је на парламентарним изборима 1920. што је изазвало велико незадовољство тек ослобођеног грчког народа у Малој Азији. Након пораза у рату с Турском отишао је у Париз и објавио своје повлачење из политике. У име Грчке је 1923. потписао мир са Турском. На изборима 1928. В. партија је поново освојила већину и преузела власт. Био је премијер до 1932. Поново је био мета атентатора 1933. након чега је дошло до великих нереда који су резултирали формирањем војне власти под вођством В. и пуковника Пластираса. Прогнан је после слома тог преврата. Остатак живота је провео у емиграцији.

ЛИТЕРАТУРА: M. S. Anderson, The Eastern Question 1774--1774–1923. A Study in International Relations, London 1966; М. Милошевић, Србија и Грчка 1914-1918. Из историје дипломатских односа, За 1997; M. Војводић, Србија и балканско питање (1875-1875–1914), Н. Сад 2000; Р. Клог, Историја Грчке новог доба, Бг 2000; С. Павловић, Историја Балкана, Бг 2001; M. Војводић, Изазови српске спољне политике 1791-1918, Бг 2008.

А.лександар Животић

 

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)