ВЕНИЈАМИН

ВЕНИЈАМИН, митрополит браничевски (?, прва половина XIV в. -- манастир Св. Николе у Браничеву, између 1416. и 1418). Помиње се у поговору рукописне збирке проповеди светих отаца „книги душеполезни... златаго језика словеса". Преписивач се 20. VIII 1416. у уобичајеном средњовековном маниру жали на своју лењост и неспособност, из монашке скромности не открива своје име, али саопштава да пише када је „браничевским престолом управљао кир Венијамин", по чијој заповести преписује. В. је носио и титулу архиепископа, али је вероватно у питању почасно звање које је могао да добије због угледа места у којем је била смештена епископска столица или због свог личног угледа или заслуга за Цркву. Постоји мишљење да је В. био главни првопрестолни архијереј у време деспота Стефана Лазаревића, а можда је на то утицала чињеница да је манастир Манасија, деспотова задужбина, у његовој епархији. То су тзв. почасни или титуларни архиепископи. В. је вероватно последњи од браничевских митрополита који је резидирао у Цркви Св. Николе, пре пропасти српске државе. Било је то време деспота Стефана Лазаревића, време извесног политичког и економског опоравка Србије. Тих година завршавано је зидање и живописање манастира Манасије, а 1418. освећење ове задужбине извршио је српски патријарх Кирил. Извори не саопштавају да ли је В. био учесник овог догађаја.

ИЗВОР: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, I, Бг 1902.

ЛИТЕРАТУРА: М. Јанковић, Епископије и митрополије Српске цркве у средњем веку, Бг 1985; С. Вуковић, Српски јерарси од IX до XX века, Бг--Пг--Краг. 1996.

Р. Милошевић