ВЕНЕРОЛОГИЈА

ВЕНЕРОЛОГИЈА (лат. venereus: полно преносив), наука о венеричним (полним) болестима, тј. инфективним обољењима која се преносе сексуалним контактом. У знатном су порасту свуда у свету (и у Србији), нарочито код хомосексуалаца и бисексуалаца. Узрочници су различити микроорганизми. Ради се о пет класичних обољења (која се обавезно пријављују здравственој служби): сифилис, гонореја, меки шанкр (ulcus molle), венерични лимфогранулом (lymphogranuloma venereum) и препонски гранулом (granuloma inguinale). Данас је листа ових обољења знатно проширена. На првом месту по значају је сида а следују: хламидија (chlamidia), узрочник je бактерија Chlamidia trahomatis; трихомонијаза (trichomoniasis), узрочник Trichomonas vaginalis; генитални херпес (herpes genitalis), узрочник Herpes simplex virus тип 2, који улази кроз мала оштећења коже и слузокоже; оштри кондиломи (condilomata acuminata); бактеријска вагиноза (vaginosis bacterialis), због пораста анаеробних бактерија у вагини; микоплазма (mycoplasma); заразни молускум (molluscum contagiosum); хепатитис Б вирус инфекција (преноси се и путем крви и коришћењем заједничких шприцева и игала од стране наркомана); кандидијаза (candidiasis); шуга (scabies); стидне ваши (phthiriasis pubis) и др.

Сифилис, луес, тврди шанкр (syphilis, lues, ulcus durum). Узрочник је „бледа спирохета" (Treponema pallidum), коју су открили Шаудин (Schaudin) и Хофман (Hoffman) 1908. Она напада артериоле сужавајући их. Болест су у Европу донели Колумбови морнари из Америке. У источну Србију су је унели руски војници (из њихових губернија где је постојао ендемски сифилис), када су ратовали против Турака 1810--1810–1811. Сифилис затим постаје ендемски у источној Србији и назива се Френга (француска болест) или рањава болест. Лекар Гојко Марковић 1838. у Гургусовцу (Књажевац) отворио је импровизовану болницу за сифилис, која 1850. прераста у прву комплетну Венеролошку болницу у Србији. При Општој државној болници у Београду 1888. отвара се прво Одељење за кожне и венеричне болести. У Србији је 1898, 0,26% популације било заражено сифилисом, и то највише у Тимочком региону и Београду. Болест пролази кроз три стадијума. У првом стадијуму, после инкубације од 10--10–90 дана (просечно три недеље), ствара се безболна раница --– тврди шанкр, локализована на гениталијама, устима или језику. Шанкр је јако заразан. Зацељује за 3--3–12 недеља. Такође, увећавају се (отичу) лимфни чворови, који су безболни. У другом стадијуму, исто заразном, две недеље до шест месеци (просечно 6--6–8 недеља) после првог стадијума, спирохете се рашире свуда по организму. По кожи се појављује карактеристична оспа, која нестаје за 4--4–12 недеља. Затим, наступа латентни период кроз године и декаде. У трећем стадијуму, 6--6–10 година касније, у 1/3 случајева стварају се деструктивне гуме, тј. чворићи и чворови од умноженог реактивног ткива на спирохете (са џиновским ћелијама и обиљем плазмоцита), које разарају ткиво и органе у којима се налазе. Сви органи тела могу бити погођени. У аорти долази до луетичног мезаортитиса, када се запаљенски инфилтрат нагомилава у средишњем делу аортног зида слабећи њену еластичну структуру и често доводећи до локалног проширења аорте (анеуризма). Она може да прсне и доведе до смртоносног искрвављења. Отвор аорте се проширује и његови залисци се више не склапају потпуно. Крв се, због тога, из аорте враћа у срце. Отвори срчаних артерија се сужавају. Ретко се у самом срцу стварају гуме. Оштећење мозга доводи до прогресивне парализе а кичмене мождине до табес дорзалиса (погођени су сензитивни корени). У трудних жена спирохета преко постељице може да уђе у плод и да доведе до конгениталног сифилиса. Сифилис је лечен живом и арсеном, а данас се успешно лечи антибиотицима (велике дозе пеницилина).

Гонореја (gonorrhoea), трипер, капавац. Узрочник је гонокок (Neisseria gonorrhoeae), који се, после 2 --–7 дана инкубације, открива у гнојном, капајућем секрету из уретре у запаљењу. Обољење се помиње већ у Библији. У жена, запаљење може да се прошири на грлић материце и малу карлицу. Често је запаљење колена. Некад може доћи и до запаљења срчаних залистака и чак сепсе. Лечи се пеницилином али извесни сојеви гонокока развијају резистенцију.

Сида (фр. Syndrome d'ImmunoDéficience Acquise) или AIDS (енгл. Аcquired Immune Deficiency Syndrome). Синдром стечене имунодефицијенције је завршна фаза хроничне инфекције вирусом хумане имунодефицијенције (Human Immunodeficiency Virus --– ХИВ). Сида је откривена 1981. код пет младих хомосексуалаца у Лос Aнђелесу, који су боловали од запаљења плућа (изазваног паразитом Pneumocystis carinii) и /или Капошијевог саркома. Дошло је до необјашњивог слабљења њиховог имунитета, а узрок је 1983. нађен у ХИВ-у као РНК ретровирусу. Људи су се њиме заразили ловећи шимпанзе Централне Африке. ХИВ напада и разара ћелије имуног система, првенствено помоћничке CD4+ T-лимфоците али и макрофаге и дендритске ћелије. Болест почиње 2--2–6 недеља након инфекције акутном виремијом (грозница и општа слабост), која траје неколико дана, када ХИВ продире у крв (инфицира ћелије имуног система и лимфне органе). Болесник постаје ХИВ+ обично осам недеља после инфекције, тј. тада се могу доказати антитела против ХИВ-а у крви. Затим, наступа период латенције, који може да траје и до 10 година али имуне ћелије настављају да пропадају. Када број Т --– лимфоцита, од нормалних 1.500 ћелија у mm³, спадне на испод 200 ћелија у mm³, настаје клиничка слика сиде. Због губитка имунолошке одбране, многобројни други вируси, гљивице, бактерије и паразити добијају прилику да нападну ослабљени организам, тј. изазову тзв. опортунистичке инфекције (увећање лимфних чворова, пролив, температура која траје данима, гљивице у устима, кашаљ и отежано дисање, умор, ноћно знојење, запаљење плућа, туберкулоза и друга обољења). Такође, развијају се и опортунистички злоћудни тумори: Капоши сарком малих крвних судова, лимфом Б ћелија и примарни лимфом мозга. Рак грлића материце је чешћи у жена са сидом. Болесник изразито слаби. Може се развити и деменција (због инфекције ћелија микроглије у мозгу).

До увођења „високо активне антиретровирусне терапије" (Highly Active Antiretroviral Therapy = HAART) крајем 1996, животни век људи са сидом био је највише три године од инфекције. После HAART терапије продужен је за 33 године. Лечење је успешно код 70% болесника. Данас постоји око 25 антиретровирусних лекова, класификованих у пет група, који се комбинују (3--3–4) и погађају ХИВ у различитим етапама његовог развоја и умножавања. Захваљујући HAART терапији смањује се или зауставља умножавање ХИВ-а и сида постаје хронично обољење с којим треба живети. Лекови се морају узимати доживотно јер још увек није постигнуто уништавање свих честица ХИВ-а у организму. Невоља је што неки ХИВ+ носиоци развијају резистенцију на лекове или су за њих ти лекови токсични. Интензивно се ради на проналажењу вакцине против HIV-а али вирус брзо мутира (мења свој геном) и зато постаје отпоран на створене вакцине и лекове. Полуживот виријона у плазми износи само шест сати, а за један дан створе се десетине милијарди HIV копија, тако да, практично, не постоје две истоветне ХИВ честице. Покушавају се и превентивне мере: ризичној популацији се дају лекови пре него што дође у додир са ХИВ-ом, деле се кондоми и стерилне игле. Први децембар је Светски дан борбе против сиде. Примењује се добровољно, поверљиво саветовање и тестирање на ХИВ као и On going саветовање људи који живе са ХИВ-ом. Будући да се ХИВ налази у крви, сперми и вагиналном секрету, преношење заразе се врши: незаштићеним сексуалним односом, тј. без кондома; зараженим шприцевима и иглама интравенских наркомана; трансфузијом инфициране крви или крвних продуката; и од труднице --– преко постељице --– на плод или у току порођаја на плод (крв породиље) и дојењем (млеко). Епидемија сиде у свету: преко 42,3 милиона ХИВ+ и више од 25 милиона умрлих. Годишња смртност у свету износи око три милиона. Најтежа ситуација је у Субсахарској Африци (2/3 од свих случајева), ХИВ+ је више од 30% популације (од тога више од два милиона деце млађе од 15 година).

У Србији, од 1985, када је забележен први случај, до 20. XI 2012. забележено је 2.820 ХИВ+, 1.620 оболелих од сиде и 1.126 умрлих. Међутим, недовољно се људи тестира на ХИВ, тако да број тестираних треба помножити са три или чак са 10 да би се добила права слика о броју ХИВ+. Београд је највише погођен. Незаштићени хомо и хетеросексуални анални однос је најчешћи пут преношења заразе. Будући да употреба кондома није довољно распрострањена, агитује се слоганом „С ким ти спаваш? Заштити се од ХИВ-а јер спаваш с целом сексуалном историјом свог партнера. Ако рескираш треба да се тестираш --– боље да знаш". У Београду је 12--12–15. X 2011. одржана 13. европска конференција o сиди под покровитељством Европског клиничког друштва за сиду, уз 2.633 учесника из 79 земаља. Донете су нове препоруке за лечење сиде. Локални председник Конференције била је доц. др Г. Драговић. Велику активност показала је Југословенска асоцијација за борбу против сиде --– ЈАЗАС, као и њена омладина. У САНУ, на предлог академика В. Кањуха, основан је Међуодељенски одбор САНУ за сиду. Први председник Одбора био је академик В. Шуловић, а сада је академик М. Чолић. Одбор је организовао велик број симпозијума и штампао већи број релевантних књига. Тестирање на ХИВ и лечење сиде је бесплатно. Закон налаже да ХИВ+ човек мора да о томе обавести свог сексуалног партнера. Дискриминација ХИВ+ и оболелих од сиде као и ЛГБТ популације је, нажалост, велика али едукацијом становништва почиње да се смањује.

ЛИТЕРАТУРА: З. Роловић и др., „AIDS (синдром стеченог недостатка имунитета) у хемофилији. Поводом једног случаја", Bilten hematologije i transfuziologije, 1987, 15 (1--1–2); Г. Стевановић, В. Кањух, В. Вузевски, В. Шуваковић, „Cryptococcal myocarditis in AIDS patient with disseminated cryptococcosis", Pathology Research and Practice, 1987, 182 (4); В. Вузевски, В. Кањух, E. Stolz, „Капоши сарком и СИДА", Глас Одељења медицинских наука САНУ, 1998, CCCLXXXVI, 45; Ђ. Јевтовић, „Инфекција вирусом хумане имунодефицијенције (HIV) и синдром стечене имунодефицијенције (AIDS)", у: М. Божић и др., Инфективне болести, Бг 2007; А. К. Абас, А. Х. Личман, Основна имунологија. Функције и поремећаји имунског система, Бг 2008; Б. М. Лалевић Васић и др., Дерматовенерологија са пропедевтиком, Бг 2010; М. Чолић, В. Цуцић, Д. Илић (ур.), Етика и ХИВ, Бг 2010.

В.ладимир Кањух

 

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)