ВЕНЦЛОВИЋ, Гаврил Стефановић

ВЕНЦЛОВИЋ, Гаврил Стефановић, писац, преписивач, духовник (Срем, око 1680 -- Помаз?, Угарска, после 1747). На основу познатих записа и језичких анализа претпоставља се да је родом из Срема, а да је у време Велике сеобе под Арсенијем Чарнојевићем пребегао на север, делујући у Будиму, Коморану и Сентандреји, за коју се везује највећи део његовог живота о којем се нешто зна. На његово образовање утицао је још од најранијих дана његов учитељ Кипријан Рачанин. При Храму Св. Луке у Сентандреји Кипријан је основао своју школу у којој су калуђери, међу њима и В., преписивали црквене књиге, учили се илуминирању и иконописању. На основу рукописног наслеђа које је за собом оставио (преко 10.000 рукописних страна), можемо говорити о два периода у његовом стваралаштву: први траје 1711--1740, а другоме су оквири 1732. и 1746. У првом периоду настају дела која је писао за потребе Цркве, као што су акатисти, тропари, кондаци, молитве, канони, литургијски текстови: Служабна књига (1711--1716), Минеј за март-април (1717), Минеј Светога Луке за август (око 1717), Часови и Богородичник (1725), Разглаголник (1734), Пресађеница (1735), Молитве, акатисти (1739), Каноник (1739), Црквени зборник (1730--1740). Сходно намени, сви наведени рукописи писани су на српскословенском језику. У другом периоду настају дела писана на народном језику, који је он називао прост српски језик. У обиму од преко 9.000 рукописних страна написао је Мач духовни (1736, превод Барановичевих проповеди, у три књиге), Поученија и слова разлике (1732), Житија, слова и поуке (око 1740), Великопостник (1741), Пентикости (1743), Слова избрана (1743), Поученије изабраноје (1745. и 1746). Осим Мача духовног, у збирци Патријаршијске библиотеке у Београду, остале рукописне књиге су у Архиву САНУ, а два рукописа у Москви и Сентандреји. Поред несумњивог значаја веома обимног рукописног наслеђа које је В. за собом оставио, од још већег значаја су квалитет и поетичке особености његових текстова: окренут је жанровима, језику и традицији старе српске књижевности, под изразитим утицајем Византије, али је истовремено први српски аутор у чијем се делу манифестује искорак српске културе и књижевности према ширем, средњоевропском и западноевропском духовном и културном амбијенту. Отуда се о В. говори и као о средњовековном ствараоцу и као иницијатору поетичког заокрета ка бароку и почетку нове српске књижевности. Најважнији део његовог стваралаштва представљају беседе у којима је најочигледнији смисао за повезивање ритуалне намене са историјским тренутком у којем настају. Полазиште му је био светоотачки текст који је допуњавао различитим рефлексијама, аутопоетичким и метатекстуалним коментарима, критичким и реалистичким запажањима о своме времену, као и практичним поукама које је упућивао пастви. Тематска разноврсност текстова показује се у постојању празничних, теолошко-есхатолошких, антрополошких, библијских, полемичких и моралистичких тема. У већини текстова присутни су елементи усмене вештине казивања, народне поезије, приповедачких поступака, уз развијену употребу метафоре, алегорије, игре речи, поређења, епитета, синестезије, персонификације, метонимије, антономазије и других стилских фигура. На језичком плану дела В. сведоче о изузетном ствараоцу који је српски језик богатио модификацијама постојећих и стварањем нових речи и израза. У текстовима се примећује и почетак ортографске реформе, као и настојање да се измени континуирано писање увођењем иницијалних слова и коришћењем великих слова за разграничење реченица. Осим чињенице да са В. почиње историја нове српске књижевности, треба истаћи да његови текстови имају и књижевну и историјску вредност, да су и стилски и језички добро обликовани и тематски разноврсни, те да сведоче о ствараоцу који је пре С. Мркаља и В. Караџића започео ортографску реформу. По просветитељским идејама био је претеча Д. Обрадовића, а пре свих новијих аутора неговао барокни енциклопедизам, пишући текстове по угледу на византијску традицију у које је уносио западноевропске утицаје.

М. Анђелковић

Као пострижник Храма Св. Луке у Сентандреји учиo се писарском занату и сликарској вештини код једног од најученијих људи свога времена, Кипријана Рачанина. Србима-шајкашима у Коморану, Острогону, Ђуру и Сентандреји држao је јетке и неувијене проповеди „са сабљом у језику", да би између 1716. и 1747. написао, преписао и превео обимне списе на српскословенски језик. Неке од њих, данас у Старој збирци Архива САНУ (Црквени зборник 1730--1740; Правило монашеско и Акатистар 1739; Каноник 1739; Великопостник 1741), илустрoвао је заставицама, иницијалима, вињетама и илуминацијама. Његов ликовни израз ослањао се на рачански скрипторијум и старобалканску традицију позновизантијске минијатуре, али је истовремено попримио одлике новог, руског барокног књижно-графичког стила.

Због склоности ка линеарном и дословном копирању старих српских дрвореза и руско-украјинских бакрореза из богослужбених књига из XVII и с почетка XVIII в. сва је прилика да се В., осим минијатуром, није бавио и иконописањем. У његовим илуминираним књигама, по формату најчешће књижицама (16°, 32°), преовлађује барокни декоративни систем, стилски еклектицизам и јединственост иконографских решења. Слично своме савременику Христофору Жефаровићу В. се, ослањањем на руско-украјинске прераде западноевропске графике, неприметно али неповратно удаљавао од традиционалних канона православне уметности. Његово некритичко коришћење графичких предложака одликује непрекидно замењивање старијих узора новијим и бољим, као и њихово комбиновање. Превиди и омашке које је у журби или нехатом правио откривају и његов литерарни и ликовни поступак. Судећи по димензијама сведеним понекад на величину нокта људског палца, његове минијатуре форматом не само да не премашују коришћени књижни узор, него показују и склоност ка уситњавању и рашчлањивању. Његове илуминације претежно су неправилних и амебоидних облика и нижу се најчешће у виду ћириличног слова „Г". Због свеприсутног страха од празног простора (horror vacui) В. многољудне сцене сабија у скучени простор, а позадинску белину попуњава пропратним натписима или библијским изводима. Изнад или испод већих минијатура у барокним рамовима, које се протежу на скоро целој страни, он додаје по неколико редова текста као наставак са претходне стране. Његова колористичка палета сведена је али хармонична. Брзопотезни цртеж мастилом и пером накнадно колорише комплементарним бојама, са превагом топлих или хладних нијанси у зависности од тренутног расположења. Своје последње видно асиметричне минијатуре извео је у необичној комбинацији пригушених мрких, плавичастих и окер тонова.

Љ. Н. Стошић

ДЕЛА*: Црни биво у срцу: легенде, беседе, песме, избор* (предг. и ред. М. Павић), Бг 1966.

ЛИТЕРАТУРА: В. Јовановић, „Гаврило Стефановић Венцловић", СДЗ, II, СКА, Бг 1911; Д. Медаковић, „Српска минијатура XVIII века", Библиотекар, 1958, 4; М. Павић, предговор, у: Црни биво у срцу: легенде, беседе, песме, Бг 1966; Историја српске књижевности барокног доба (XVII и XVIII век), Бг 1970; Гаврил Стефановић Венцловић, Бг 1972; М. Бошков, „Руска штампана књига у нашем XVIII веку", ГФФНС, 1973, XVI/2; Р. Дитер Клуге, Неколико запажања о беседничком песништву Г. Ст. Венцловића, Н. Сад 1978; Ч. Миловановић, „О изворима и књижевном поступку Гаврила Стефановића Венцловића II", ЗМСКЈ, 1982, XXX/1; Љ. Васиљев, „Буквар из 1717. године -- дело Гаврила Стефановића Венцловића", ЗМСФЛ, XXXIX/2, 1996; М. Тимотијевић, „Гаврил Стефановић Венцловић и барокна пикторална поетика", Рачански зборник, 1996, 1; А. Милановић, „Стилогеност Венцловићевих беседа на народном језику", Рачански зборник, 2001, 6; Љ. Стошић, „Непознати Гаврил Стефановић Венцловић: Од Витаније преко Голготе до Витаније", Православље, 2003, 867; Српска уметност 1690--1740, Бг 2006; „Венцловићеви иницијали са главама уплетене косе", КИ, 2009, 137--138; М. Анђелковић, „О неколиким језичко-ортографским особеностима Венцловићевих Беседа на Божић", у: Српски језик, 2011, 16.