ВЕНАЦ
ВЕНАЦ, кружни ритуални предмет од различитог цвећа и другог биља, са додатком украса и знамења. Може бити начињен и од вештачког цвећа, па и од другог материјала (разнобојне хартије, метали). Представља симбол сунца и кружног протока времена у природи и култури --– рађање, трајање, умирање и поново рађање. Симбол је вечитог трајања, а такође и вечне славе. Како је округао, у свим обредима поседује магијску, заштитну функцију подударну кругу. У традиционалној народној религији Срба в. се јавља као важан елемент у свим ритуалима од почетка соларне године (тј. од Божића) па до летње солстиције. У различитим обредима има улогу заштите од злих, нечистих сила и урока. Као ритуални елемент има примену у годишњим обичајима и обичајима животног циклуса. У годишњим обичајима и обичајима уз послове в. је неизоставни елемент у Ђурђевданским ритуалима, нарочито код прве муже оваца. У новије време, за одређене црквене празнике исплетени в. купују се и на градским пијацама, те се њима ките домаћинства. В. се плете и на Биљани петак, натиче се на врат овци која се прва ојагњила или првој помуженој овци на Премлазу. У ускршњим обичајима, недељу дана по Ускрсу, на кумачни понедељак, у јужном Банату су се дечаци и девојчице кроз исплетене в. кумачили, тј. братимили и сестримили, тако што су кроз в. даровали једно другом фарбано јаје, а потом в. бацали у текућу воду. Верници у црквама плету мале в. о Духовима (Тројицама) и деле их освећене у православним храмовима након литургије, те се постављају у кући поред славске иконе. В. се плете и о Ивањдану (Јовањдану), Св. Јовану, летњем (24. јуна / 7. јула) од ивањског цвећа чија је симболика усмерена на Сунце и на његову снагу. Ивањдан је у народном веровању повезан са празником посвећеним летњем солстицију. Такав в. се поставља на улазна врата домаћинства. У ивањски в. је уплетена и главица белог лука, увезана црвеном вуницом што представља заштиту, апотропејон целокупног домаћинства и свих укућана нарочито од злих сила и демона. У вишенационалним и мултиверским срединама (попут Војводине) ивањдански в. на капијама представља ознаку идентитета српских православних породица. В. се плете и од последњег класја жита по завршетку жетве и чува се под стрехом сеоског домаћинства до наредне сетве, тј. тим зрневљем се започињала нова сетва. У животном циклусу, нпр. код рођења детета, родитељима се уз честитање пожели да дочекају зелене в. своме детету (тј. венчање). Код прве стрижбе, обредног првог шишања малог детета, кум (или ујак) на детињу главу поставља мали в. уз жеље да порасте и да дочека да му код венчања држи в. Да су деца носила в. на глави наводи и фреска из манастира Раванице (1381) која приказује Стевана и Вука, синове кнеза Лазара са овенчаним главама. У народу је било распрострањено плетење в. за младино оглавље (познато је и код других словенских народа у Србији --– код Словака, Русина). В. се често плео од витких лескових прутова увезаних црвеним концем. У етнолошкој литератури се помиње да је од в. исплетеног за младу настало и невестинско оглавље познато као смиљевац, начињено од смиља. У току црквеног венчања у православном обреду некада су младенци били овенчани в., а касније су в. замениле круне које им свештеник ставља на главу у току церемоније венчања. У погребним обичајима в. начињен од цвећа поставља се на ковчег покојника и носи се у погребној поворци. У селима јужног Баната в. бацају с покојником када се спушта у раку. Током XX в. в. у погребном ритуалу прављени су и од вештачког цвећа, пластике и другог материјала, против чега се данас упорно бори Српска православна црква и сви еколошки покрети у Србији. Сматра се да је в. у погребним култовима представљао замену за покојникову главу. Према структури и симболици погребних обичаја и ритуала в. представља метафору вечитог трајања и цикличност живота. В. од природног или вештачког цвећа и лишћа су носиле и девојке у обредним поворкама додола, краљица и лазарица све до друге половине XX в.
ЛИТЕРАТУРА: Група аутора, Банатске Хере, Н. Сад 1958; Ш. Кулишић, Н. Пантелић, П. Ж. Петровић, Српски митолошки речник, Бг 1998; С. М. Толстој, Љ. Раденковић (ред.), Словенска митологија, Бг 2001; С. Зечевић, Српска етномитологија, Бг 2008; В. Марјановић, Маске, маскирање и ритуали у Србији, Бг 2008.
В.есна Марјановић
*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)