ВЕМИЋ, Велимир

ВЕМИЋ, Велимир, потпуковник (Кнић, 1880 --– Београд, 10. III 1945). Нижу (1897--1897–1899) и вишу школу Војне академије (1904--1904–1906) завршио у Београду. За пешадијског потпоручника произведен је 1901, потом је преведен у коњицу, где 1904. постаје поручник. Капетан II класе постао је 1907, капетан I класе 1911, мајор 1913, а потпуковник 1915. Пошто је као припадник завереничке организације „Црна рука" осуђен на Солунском процесу јуна 1917, право на пензију признато му је тек 1935. Од 1901. служио је у трупи као водник. Био је међу водећим организаторима завере 1903. и један од официра који су пуцали у краља Александра и краљицу Драгу Обреновић. Налазио се међу оснивачима тајне организације „Уједињење или смрт" („Црна рука") и био члан њене Централне управе. Током 1910. био је класни старешина Војне академије. Непосредно пред Први балкански рат 1912. био је у групи официра која је прешла у Турску и извиђала кумановску и скопску област. У балканским ратовима командовао је коњичким пуком Моравске дивизије на чијем је челу ушао у Скопље и Прилеп. После Другог балканског рата 1913. осуђен је на осам месеци затвора због убиства војника који је одбио да изврши наређење, али је убрзо помилован. На почетку I светског рата командовао је Горњачким четничким одредом од 500 људи, који је био у саставу Ужичке војске. За време Битке на Дрини, са својим одредом дејствовао је у непријатељској позадини у источној Босни. У овим борбама тешко је рањен, те је због делимичног инвалидитета постављен на службу у штаб Дунавске дивизије I позива. На солунском фронту 1916. командовао је I коњичким пуком са којим је ушао у Битољ. На тој дужности био је до 19. XII 1916, када је ухапшен и на Солунском процесу осуђен на смрт, али је помилован и казна му је преиначена на 20 година робије. Убрзо је помилован, те се вратио у Београд, где је живео до смрти. Рехабилитован је и проглашен невиним на обновљеном судском процесу 1953. Његов необјављени дневник је драгоцен извор података за историју завереничког питања. Одликован је Карађорђевом звездом са мачевима IV реда.

ИЗВОРИ: Шематизам Србије, 1901--1901–1914; Архив Србије.

ЛИТЕРАТУРА: Споменица седамдесетпетогодишњице Војне Академије 1850--1850–1925, Бг 1925; М. Ж. Живановић, Пуковник Апис, Бг 1955; В. Дедијер, Сарајево 1914, Љуб.--–Бг--–Сар. 1966; Т. С. Влаховић, Витезови Карађорђеве звезде, Бг 1989.

Ђ.орђе Ђурић

 

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)