ВЕЛУЋЕ
ВЕЛУЋЕ, село у западном Поморављу, на десној страни долине Западне Мораве, у долини мале реке Сребрнице, која се након 7 км улива у ову велику реку. На североисточном крају села прима десну притоку Пасјачку реку са изворима минералне воде. У околини постоје трагови метала, сребра и злата, који се јављају у речном наносу. На југозападној периферији насеља је манастир Велуће. Село припада општини Трстеник, а општински центар је удаљен 20 км северозападно. Кроз село пролази слепи локални пут, који на југозападу води до суседног села Риђевштица, а на североистоку до магистралног пута Краљево–Крушевац код села Стопања. Село се помиње 1381. у повељи Кнеза Лазара, којом се села Горње и Доње Велуће завештавају манастиру Раваници. Староседелачко становништво је досељено почетком XVIII в. са Косова и Метохије и из Црне Горе. Село је дисперзивног типа и издужено је правцем југозапад-североисток дуж долине Сребрнице на висини од 200 до 270 м н. в. Највећи број кућа је дуж дна долине, а мањи засеоци су и на њеним странама. У селу су задружни дом, четвороразредна основна школа и амбуланта. Током друге половине XX в. број становника је благо растао од 432 лица 1948. до 498 2002. Од 140 активна становника 53,6% радило је у пољопривреди, 21,4% у индустрији и 9,2% у трговини. Касније је уследила депопулација, па је 2011. било 369 становника (99,5% Срба).
Србољуб Ђ.Стаменковић
У В. се налазе угљокиселе минералне воде у сливу Пасјачке реке на надморској висини од око 220 м. н.в. Извор, у близини магистралног пута Краљево–Крушевац, био је коришћен од давнина, а седамдесетих година ХХ в. изграђен је погон за флаширање ове воде познате као „Мивела". Налази се на ободу Крушевачког терцијарног басена у зони сучељавања две геоструктурне јединице, Српског кристаластог језгра и Шумадијско-копаоничке зоне. Обогаћивање воде знатним количинама угљен-диоксида (преко 2 г/л) одвија се услед дубоке циркулације и миграције гаса дуж раседа. Воде су хидрокарбонатне – магнезијско-алкалне, са минерализацијом од око 3 г/л. Висок садржај магнезијума упућује на присуство серпентинско-перидотитских стена на већим дубинама. Температура воде је око 20о С. Воде су истраживане бушењем максимално до дубине од 200 м. Издашност главног експлоатационог бунара дубине 86 м изведеног у прекамбријумским метаморфисаним шкриљцима, на самоизливу је око 2 л/с, а црпењем се може добити и више.
Зоран Стевановић
У селу се налази истоимени српски манастир из XIV в. посвећен Ваведењу Пресвете Богородице, близу којег су констатовани и остаци римског утврђења. Римски кастел се налази на 4 км југозападно од манастира, у атару села Риђевштица, на извору реке Сребрнице, на доминантном брду Градац (Градиште). Према локалном предању овде су „Латини" имали ливнице сребра. С обзиром на честе римске налазе од метала са овог локалитета, може се претпоставити постојање археометалуршког центра из античког времена. Топоним Сребрница, који се односи на манастир и утврђење, као и назив оближњег брда Металница, поткрепљују ову претпоставку. Такође, извори минералне воде указују на могућност постојања римске бање (thermae). Археолошка рекогносцирања су потврдила постојање две фазе градње утврђења, старије, највероватније касноантичке (III–IV в.) и млађе, средњовековне (XIV–XV в.) са припадајућом црквом и некрополом у долини Сребрнице.
Софија Петковић
О оснивању цркве Ваведења данашњег манастира В., званог и Сребрница по оближњој речици, нису сачувани писани подаци. Извор првог реда о његовој најранијој историји јесу портрети у наосу и припрати, на основу којих се закључује да су о подизању и осликавању храма бринули чланови извесне племићке породице. У наосу су на западном зиду јужно од врата приказани владар и владарка, а северно -- ктитор и ктиторка. Уз њихове ликове нема видљивих трагова натписа. У припрати су у северном делу насликани једна девојка и четири младића, уз чије су представе раније ишчитана имена Константин, Братан, Дејан и Оливер. Претпоставља се да су њих петоро били чланови породице ктиторā, тј. њихова деца. Научници се слажу да у владарском пару треба препознати кнеза Лазара и кнегињу Милицу, као и да су њихови портрети у В. настали након учвршћења кнежеве власти 1373, а пре рођења Стефана Лазаревића 1377. Ктиторка која приноси обличје храма, као и њен супруг -- у време осликавања можда почивши – на жалост, нису познати. У наосу, припрати и поред цркве пронађено је више гробова у којима су била сахрањена деца и одрасле особе у златотканим хаљинама.
Црква има основу у облику сажетог уписаног крста са триконхосно распоређеним апсидама олтара и певница. Састоји се од светилишта са олтарском апсидом и нишама протезиса и ђаконикона, средњег дела засведеног куполом додатно ослоњеном на четвртасто постоље и бочне лукове, уз који су певничке конхе и правоугаони западни травеј. Припрата, која је претрпела измене у горњем делу и добила нови свод, правоугаоне је основе и има угаоне пиластре. Првобитно је била нешто виша и имала врата не само на источном и западном него и на јужном зиду. Црква и припрата пажљиво су зидане смењивањем низа камених тесаника са три реда опеке повезаних широким спојницама малтера. Фасаде су подељене двама водоравним кордонским венцима, усправним лезенама и пиластрима. Прозори и врата, изнад којих се понегде налазе низови керамопластичних крстића утопљених у малтер, украшени су плитко резаном декоративном каменом пластиком од преплетених двочланих трака, на којој се местимично разазнају трагови боје.
Живопис је страдао у сводовима и вишим деловима зидова цркве и припрате, као и у северном делу наоса, али је ипак очуван у сразмерно добром стању. Од сликарства у олтару се разазнају у апсиди Причешће апостола и Служба архијереја, а на бочним зидовима сцене циклуса Великих празника и Страдања у горњем, а представе св. ђакона и св. архијереја у доњем делу. У куполи се виде остаци доњих делова фигура осам пророка у тамбуру и јеванђелисти у пандантифима, а између њих Мандилион и Керамион на истоку и западу и представе две грађевине на бочним странама. У простору непосредно под куполом налазе се четири сцене из циклуса Великих празника. У четвртој зони су слике истог циклуса на зидовима и у полукалотама певница и фигуре старозаветних личности и попрсја арханђела на луковима. У трећем реду су сцене Страдања у певницама и на зидовима, као и на пиластрима, на којима се налазе и фигуре мученика. У другој зони су слике из истог циклуса на зидовима, чеоним лицима пиластара и у севереној певници, док су у јужној два призора из Богородичиног живота, а на бочним странама пиластара попрсја мученика. У доњем реду налазе се портрети владара и ктитора, те фигуре светитеља, међу којима су представљени Св. Сава Српски и Симеон Немања. У припрати је у вишим зонама зидова приказан Страшни суд, а поједини његови делови прелазе у доњи ред, који већином заузимају стојећи светитељи и портрети девојке и четири младића.
Изгледа да су на осликавању В. радила тројица мајстора – двојица у храму и један у припрати. Њихова заједничка обележја јесу одсуство осећања за простор и анатомију, коришћење топлих и понекад сирових или прљавих боја, као и тежња ка плошности и наглашеној линији. Даровитији зограф од двојице који су радили у храму украсио је више делове цркве. Он је сликао прилично складне композиције, на чијим се фигурама у анатомији и покрету запажа далеко сећање на класичне узоре. Инкарнат му је окерсмеђи, цртеж ненаметљив, а ликови прилично умешно обликовани. Други зограф који је радио у цркви, далеко скромнијих могућности, осликао је површине три ниже зоне. Он је призоре постављао на узану површину тла пред неспретно приказаним кулисама. Без осећаја за анатомију, он је представљао фигуре робустних тела, ситних глава, танких руку и неприродних покрета. Сликао је широке и плошне ликове, обликујући црте лица и косу потезима дебеле четкице. Ма колико лош, био је даровитији од зографа који је живописао припрату. Трећи мајстор није имао осећај за представљање простора и није познавао анатомију, па је приказивао незграпно широка тела веома танких руку, покривена произвољно испресавијаним драперијама. Његов инкарнат је готово без волумена, црте лица су обликоване предебелом четком, па његове фреске изгледају као бојени цртеж. Будући да су сликари В. узоре тражили изван класичних токова, њихова дела немају непосредних сродника међу очуваним средњовековним фрескама. Како су натписе на сликама бележили на правилном српскословенском, претпоставља се да су били чланови неке домаће радионице или локалне дружине.
Татјана Стародубцев
ЛИТЕРАТУРА: V. R. Petković, La peinture serbe du Moyen Âge, II, Bg 1934; Преглед црквених споменика кроз повесницу српског народа, Бг 1950; В. Петковић, Ђ. Бошковић, „Манастир Велуће", Старинар, 1952–1953, 3–4 (1953); „Манастир Велуће: историја и живопис", Старинар, 1955, 3–4; Ђ. Бошковић, „Манастир Велуће: архитектура и скулптура", Старинар, 1955, 3–4; С. Радојчић, Старо српско сликарство, Бг 1966; В. Ј. Ђурић, Зидно сликарство Моравске школе – La peinture murale de l'Ecole de la Morava, Бг 1968; Византијске фреске у Југославији, Бг 1974; Г. Бабић, „Владарске инсигније кнеза Лазара", у: О кнезу Лазару, Бг 1975; Н. Димитријевић, Гасови у подземним водама с посебним освртом на њихово присуство у минералним водама Србије, Бг 1975; T. Velmans, La peinture murale byzantine à la fin du Moyen Âge, Paris 1978; Ф. Каниц, Србија. Земља и становништво од римског доба до краја XIX века, II, Бг 1985; В. Ристић, „Феудално властелинство у Риђевштици", Саопштења, 1987, 19; Н. Катанић, Декоративна камена пластика моравске школе, Бг 1988; Б. Тодић, „Прилог бољем познавању најстарије историје Велућа", Саопштења, 1988–1989, 20–21; Д. Протић, Минералне и термалне воде Србије, Бг 1995; В. Ристић, Моравска архитектура, Круш. 1996; Географска енциклопедија насеља Србије, IV, Бг 2002.
*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)