ВЕЛМАР-ЈАНКОВИЋ, Владимир
ВЕЛМАР-ЈАНКОВИЋ, Владимир, књижевник (Чаглић, западна Славонија, 10. VIII 1895 – Барселона, Шпанија, 11/12. VIII 1976). Студирао право у Пешти (Текелијанум) и Загребу. Између два свјетска рата је у Београду радио као државни чиновник, а од 1941. до 1944. у влади М. Недића. По одласку у емиграцију (Италија, Шпанија) посвећује се психологији и психијатрији. Почео је писати у току I свјетског рата. Збирка новела Светла у ноћи (Зг 1919) има експресионистички тон и став, који јача у роману Иван Мандушин (Зг 1918; Бг 1922): лирски облици, разбијена фабула, фрагментарна слика, интензивна самооткривања. Прозу Дечак с Уне (Бг 1926) замислио је као дио (неоствареног) циклуса Душе с Балкана. Плодан драмски писац, писао је драме из грађанског живота (Нови, Робови: комедија једне трагедије, Без љубави), комедије, утопије/антиутопије (Државни непријатељ бр. 3: комедија за народ у тринаест виђења и невиђења, Срећа А. Д.: интерконтинентални спектакл у четири чина с прологом). Драмски сиже по правилу веже за апстрактне теме, те радњу води ка параболи, лишавајући је увјерљивости и стварајући типске фигуре („усрећитељи", тоталитаристи, терористи, „нови"/„стари"). Драмски опус, између традиције и експеримента, има трагова филмског искуства и експресионистичког театра. У почетку везан за експресионистичке утопије (Нови, Бг 1922), прелази на друштвене теме, али задржава мистично-алегоријски и симболички смисао радње и судбине јунака (Робови, Бг 1926). У свом најуспјелијем дјелу (Срећа А. Д., Бг 1932) проблематизовао је у форми спектакла два савремена идеолошка пројекта – фашизам и комунизам/бољшевизам. Та питања је расправљао и као филозоф и социолог културе, критичар раскоријењености српске интелигенције (Духовна криза данашњице, Бг 1928; Поглед с Калемегдана: оглед о београдском човеку, Бг 1938). Покренуо је и уређивао Нове видике (1928–1929) и Српску груду (1941). На француском и шпанском објављивао је огледе из психологије и психијатрије 60-их и почетком 70-их година. За драме је више пута награђиван.
Душан Иванић
Након I светског рата радио је као државни чиновник, прво у Министарству финансија и аграрне реформе (1918–1924), а потом у Министарству просвете, у којем је био активан дуги низ година. Политички се ангажовао у десничарским организацијама превасходно интегрално-југословенског националног усмерења: Народној одбрани и Југословенској акцији. Објавио је већи број текстова о постојању посебне југословенске културе, расе и цивилизације, најоштрије иступајући против страних утицаја у југословенској култури и уметности. Гнушајући се посебно утицаја са Запада, инсистирао је на развоју потпуно аутохтоне културе, која би се заснивала на Косовском миту и романтичним представама сеоског живота. Након укидања Југословенске акције, накратко постаје члан ЈНП Збор, али га убрзо напушта. На скупштинским изборима 1935. кандидовао се на владиној листи. Био је и члан Српског културног клуба, али је због неколико радикално националистичких предавања дошао у сукоб са Владимиром Ћоровићем, те је морао да се повуче. Током II светског рата био је најутицајнија личност у Министарству просвете и вера. Налазио се на челу Главног просветног савета, вршио „реформу" Београдског универзитета, руководио израдом Државног просветног плана и Српског цивилног/културног плана. Као руководилац комисије која је одобравала нове уџбенике, у школску лектиру је уместо дела Јована Скерлића убацио своја. Иако није у потпуности доказано, постоје снажне претпоставке да је био сарадник Гестапо-а, на шта указује његов огромни утицај у Министарству (премда је формално био само виши чиновник) и чињеница да је Србију напустио с највишим немачким окупационим врхом. Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача означила га је као ратног злочинца. Сматран је одговорним за одвођење у бањички логор и смрт Михајла Илића и Ђорђа Тасића, истакнутих српских научника и професора Правног факултета.
Александар Стојановић
ДЕЛА: Огледи о књижевности и националном духу; Играчи на жици (незавршени роман), Бг 2006.
ЛИТЕРАТУРА: Р. Вучковић, Поетика хрватског и српског експресионизма, Сар. 1979; Б. Петрановић, Србија у Другом светском рату 1939--1939–1945, Бг 1992; В. Милинчевић, „Сарадња српских и чешких драматичара: (четрнаест писама В. В.-Ј. Ј. Урбану, редитељу и преводиоцу, 1932--1932–1934)", ЗМСКЈ, 1994, 42, 1--1–3; М. Фрајнд, „Комади В. В.-Ј.", ЗМСКЈ, 1995, 2--2–3; Љ. Шкодрић, Министарство просвете и вера у Србији 1941--1941–1944: судбина институције под окупацијом, Бг 2009; А. Стојановић, Српски цивилни/културни план Владе Милана Недића, Бг 2012.
*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)