ВЕЛМАР-ЈАНКОВИЋ, Светлана

ВЕЛМАР-ЈАНКОВИЋ, Светлана, књижевник, есејиста (Београд, 1. II 1933). Факултетско образовање (француски језик и књижевност) стекла у Београду. Дуго година секретар и уредник часописа Књижевност, уредник едиција савремене југословенске прозе и есејистике у београдској Просвети, где је основала библиотеку Баштина. У првој фази књижевног рада јавила се као романсијер, а затим као тумач новије српске књижевности. Осамдесетих година XX в. вратила се прози, потврдивши се као плодан и инвентиван приповедач и романсијер. Њена проза највећим делом посвећена је историји и садашњости Београда, културним, социјалним, психолошким, етичким и идеолошким променама у животу његових становника. Књижевно дело јој је обележено наглашеним урбаним сензибилитетом и судбинама припадника грађанске класе Београда. Књижевни ликови најчешће су типични представници образованих слојева градског становништва -- интелектуалци, политичари, уметници. Обухватајући време од првих деценија XIX в. до краја друге половине XX в., укључила је читаву скалу значењских реминисценција и упутница и на данашње време и на многе промене (егзистенцијалне, социокултурне и идеолошке) кроз које води своје ликове. У првој приповедачкој књизи о именима улица на београдском Дорћолу у сугестивном прозном току прожимају се документарна основа и наративна представа значајних историјских догађаја и животни путеви знаменитих историјских личности XIX в.; преко проширеног временског оквира захвата националну судбину у тешким историјским временима под турском влашћу (спаљивање мошти Светог Саве на Врачару), прошлост најчешће види и вредносно процењује из визуре садашњости, дајући јој тиме универзалније значење од оног које нуде сами описани догађаји. И у романима, као и у приповеткама, историјски и друштвени оквири живота такође се складно повезују у динамично компоноване романескне целине и на специфичан се начин рефлектују у актуелној савремености. У сталном прожимању значајних догађаја из прошлости и њихових реалних историјских и егзистенцијалних последица у појединачним судбинама, налази се основа личних драма књижевних ликова и проширених књижевних значења која се тиме нуде. Наглашена психолошка анализа књижевних јунака функционално се преплиће с њиховим етичким и емотивним дилемама, било да су у питању историјске личности (Карађорђе, Васа Чарапић, кнез Милош, кнез Михаило, Анастас Јовановић и др.) или учесници судбоносних историјских и етичких преокрета, те дилема у току II светског рата и сарадње са окупатором ради биолошког опстанка народа (у роману Лагум, Бг 1981), такође и живописно представљени сапутници историје у осталим књигама. У аутобиографском роману Прозраци (Бг 2003) дочарала је време детињства, ратне и непосредне поратне године, а неким својим важним наративним опсесијама дала адекватно објашњење. Димензију сталних историјских промена, али и стабилност и симболику њиховог трајања веома успешно је остварила у Капији Балкана, „брзом водичу кроз прошлост Београда" (Бг 2011), у којем је сликовитим наративним средствима представила кључне тачке културног и историјског развоја, рушења и уздизања Београда од настанка па до I светског рата. Усмеравајући наративну оптику на ширу временску и просторну раван догађаја и односа у прошлости и садашњости српског грађанског слоја, такође проширујући жанровске оквире и функцију своје прозе, у појединим књигама за децу захвата и време средњег века или се у појединим романима приближава актуелном тренутку (Нигдина, Бг 2000). Наглашена интелектуална основа њеног рукописа, као важна поетичка одлика, у блиској вези је с њеним есејистичким текстовима посвећеним тумачењу значајних личности наше књижевне прошлости, посебно модерне књижевности. У књигама те врсте она се представила као аналитичан и инвентиван тумач кључних тематских оквира и специфичних значењских смерница поетских и прозних остварења наших најзначајнијих писаца XX в. и савремених аутора. Сличан степен одговорности и аналитичности остваривала је и у својим уредничким и приређивачким пословима и у свом културном раду општије природе. За дописног члана САНУ изабрана је 2006, а за редовног 2009. Добитник је најзначајнијих награда које се код нас дају за прозу, НИН-ове награде за роман (1996), Андрићеве награде за приповетку (1982), награда „Меша Селимовић" (1991), „Борисав Станковић" (1994) и других.

ДЕЛА: романи: Ожиљак, Бг 1956; Бездно, Бг 1995; Востаније, Бг 2004; приповетке: Дорћол, Бг 1981; Врачар, Бг 1994; Гласови, Бг 1997; Књига за Марка, Бг 1998; Очаране наочаре, Бг 2006; драме: Кнез Михаило, Бг 1994; Жезло, Бг 2001; есеји: Савременици, Бг 1968; Уклетници, 1993; Изабраници, Бг 2005; Капија Балкана, Бг 2011; Сродници, Н. Сад 2013.

ЛИТЕРАТУРА: Ч. Мирковић, Суботњи дневник II, Пр -- Г. Милановац 1991; П. Палавестра, Књижевност -- критика идеологије, Бг 1991; Р. Микић, „Прича о месту таме", Јефимија, 1994, 3, 4--5; М. Недић, „Метафизичка мирноћа рукописа Светлане Велмар-Јанковић", Јефимија, 1994, 3, 4--5; П. Џаџић, „Топонимијска бајка или Врачар у митском кључу", Књижевност, 1994, 49, 7--9; П. Зорић, Слух за тајне ствари, Бг 1995; М. Јевтић, Лагуми Светлане Велмар-Јанковић, Бг 1997; Д. Норис, „Дорћол. Београд од историје до метафоре", Итака, 1997, 1, 1; Књижевни портрет Светлане Велмар-Јанковић, Савремена српска проза, 11, Трстеник 1999; M. Пантић, Александријски синдром 3, Н. Сад 1999; Н. Стипчевић, „Форма и језик у Бездну Светлане Велмар-Јанковић", ЛМС, 2000, 176, 465, 3; М. Аћимовић Ивков, „Живот и историја", ЛМС, 2005, 181, 475, 6; Г. Божовић, „Историја, језик, идентитет", у: С. Велмар-Јанковић, Лагум, Бг 2007; А. Капон, Светла Светлане Велмар Јанковић, Бг 2008; С. Кољевић, „Од лагума до лагума", Књижевност, 2009, 64, 2; Б. Вранеш, „Смисао континуитета", ЛМС, 2012, 188, 49/6; Р. Гикић Петровић, „Рамови нашег света" (разговор са СВЈ), ЛМС, 2012, 188, 49/6; С. Кољевић, „О прадоксалним порукама Капије Балкана", ЛМС, 2012, 188, 49/6; М. Пантић (прир.), Бездане светлости: о књижевном делу Светлане Велмар-Јанковић, зборник, Бг 2012.

М. Недић