ВЕЉАЧИЋ, Чедомил

ВЕЉАЧИЋ, Чедомил, филозоф, преводилац, будистички монах (Загреб, 18. VI 1915 -- Сан Франциско, Калифорнија, 28. XII 1997). Студије филозофије завршио на Филозофском факултету у Загребу 1939. Држи да му је једини учитељ у филозофији Павао Вук-Павловић. Крајем 1941. чита у италијанском преводу Бхагавадгиту и неке Будине говоре, определивши се за будизам. Партизани га 1944. као зналца језика шаљу у Италију за тумача при Одбору збега. Од 1945. у дипломатској служби радио као помоћник аташеа за односе са јавношћу, а потом и као секретар амбасаде у Риму (до 1951). Већ 1949. упутио молбу за пријем у монашки ред теравадског будизма. Од 1952. до 1957. секретар амбасаде у Бону, где две године студира санскрит, пали и источне филозофије, објављује прве преводе будистичких текстова и пише двотомну Филозофију источних народа (Зг 1958). Од 1957. до 1960. радио у Државном секретаријату за спољне послове у Београду. Од 1961. до 1963. на Одсеку за филозофију ФФ у Загребу предавао Филозофију азијских народа, а са Светозаром Петровићем и Радославом Катичићем 1959. установио катедру индологије. Докторирао у Загребу 1962, а 1963--1965. био гостујући професор у Индији, на универзитетима у Калкути, Мадрасу, Делхију и Шантиникетану. Одлази на Шри Ланку и 1966. ступа као искушеник у будистички теравадски ред просјака, а у лето 1968. заређен у будистичког монаха под именом Њањађивако („онај који живи знање"). Наредне две деценије живео на пустињачком острву и интензивно објављивао радове и преводе, давао интервјуе и водио преписку. Радове је објављивао у свим деловима Југославије, где је подстакао истраживања источних филозофија, као и у иностранству, на енглеском и немачком језику. Знатан део књига, чланака и интервјуа објавио је у Србији. Поред хрестоматијских текстова за Филозофију источних народа, превео је део текстова за књигу Индијска и иранска етика (Сар. 1980) индијског писца Калидаса, избор из ране будистичке поезије Пјесме просјака и просјакиња (Сар. 1977) и антологијски спис будистичке етике Dhama-padam (Пут исправности, Зг 1990). Од 1989. живео у кинеском будистичком манастиру Град десет хиљада Буда, у Калифорнији. Религију разумева не као веру у бога и бесмртност душе него као пут прочишћења. Будизам схвата као филозофију која не може ни да се мисли ако се не живи. Држи да мора постојати филозофска мисао која је вечно жива (philosophia perennis) и присутна у садашњости. Надилази европоцентризам западне филозофије, а компаративна филозофија је за њега била органон филозофије културе.

ДЕЛА: Schopenhauer and Buddhism, Kandy 1970; Будизам, Бг 1977; Размеђа азијских филозофија, I--II, Зг 1978; Од Непала до Цејлона, Суб. 1981; Етхос спознаје у европској и у индијској филозофији, Бг 1982; Studies in Comparative Philosophy. Vol. 1: Schopenhauer -- Nietzsche -- Existentialism and Buddhism, Colombo 1983; Писма с пустињачког отока, Зг 1986; A Buddhist Philosophy of Religion, Burlingame 1992; Philosophia perennis, I--II, Зг 2003--2004.

ЛИТЕРАТУРА: С. Петровић, „Филозофија источних народа", Књижевник, 1959, 1; С. Берберски, „Пут ка смирају", у: Ч. Вељачић, Од Непала до Цејлона, Суб. 1981; Р. Ивековић, „О филозофији која се не може ни мислити а да се не живи", Theoria, 1983, 1--2; Д. Пајин, „Чедомил Вељачић: Етхос спознаје у индијској и европској филозофији", Поља, 1983, 288; С. Ђокић (прир.), Sudesika -- Festschrift Bhikkhu Nanajivako (Чедомил Вељачић), Зг 1997; М. Јежић, „In memoriam: Чедомил Вељачић (Загреб 18. 6. 1915 -- Сан Франциско 28. 12. 1997)", Филозофска истраживања, 1998, 1; K. Премур, Етхос спознаје у филозофији Чедомила Вељачића, Зг 2003.

И. Марић