ВЕЛИМИРОВИЋ, Вукосава Вука

ВЕЛИМИРОВИЋ, Вукосава Вука, вајар (Пирот, 30. VI 1888 – Београд, 7. XII 1965). Вајарство учила у београдској Занатско-уметничкој школи код Ђорђа Јовановића (1911–1914), у Школи ликовних уметности и на Академији код Антоана Бурдела у Паризу (1919–1921), те на Академији ликовних уметности и код вајара Етора Ферарија у Риму. У Београду је око 1924. извела фасадне скулптуре (Поморство, Пољопривреда, Домаћинство, Индустрија, Виноградарство) за здање Врачарске задруге (Крунска 1). Биста италијанског баритона Матеаса Батистинија донела јој је признање италијанске (1924) и француске (1925) јавности. Настањена у Паризу (1918--1918–1940) и једно време удата за грофа Лисјена де ла Мартинијера, постала је тражени интернационални портретиста (Ана Павлова, Кемал Паша, Пејтав дe Фоере, виконтеса д'Орија-Жермине, Пол Дарде, Ђорђе Вајферт). Традиционалиста у скулптури, у стилу ар декоа радила је као сарадница Леона Лерица на клесању мермерних фасадних скулптура (Чипка, Крзно, Тканина, Перје) павиљона Атељеа примењених уметности Галерије „Лафајет" на Међународној изложби модерних декоративних и индустријских уметности (Париз, 1925). Поред биста, медаља и фасадне скулптуре, радила је и женске ликове из српске средњовековне историје и народне књижевности (краљица Јелена Анжујска, кнегиња Милица, монахиња Јефимија, мајка Југовића). Излагала је у Паризу и Београду. Била је члан „Ладе" и УЛУС-а. Бавила се и сликарством и књижевношћу.

ЛИТЕРАТУРА: Л. Трифуновић, Српска цртачко-сликарска и уметничка школа у Београду (1895–1914), Бг 1978; П. В. Микић, „Вајарка Вука Велимировић", ЗНМ, 1990, 14/2; М. Петковић, Жене Понишавља, Пирот 2008; Б. Поповић, Примењена уметност и Београд 1918--1918–1941, Бг 2011.

Бојана Поповић

 

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)