ВЕЛИМИРОВИЋ, Петар

ВЕЛИМИРОВИЋ, Петар, инжењер, политичар, министар (Сиколe код Неготина, 16. I 1848 -- Београд, 23. XII 1921). Завршио је три године Техничког факултета Велике школе у Београду и инжењерску школу на политехници у Цириху, где се упознао са Пашићем и Светозаром Марковићем. По повратку у Србију започео је интензивну социјалистичку пропаганду, па је као следбеник Светозара Марковића ухапшен 1876. због учешћа у манифестацијама социјалиста у Крагујевцу. Један је од оснивача Радикалне странке. Као политички емигрант до 1878. радио на железницама у Мађарској и Славонији, а после угушења Тимочке буне (1883) у Бугарској. Потом се запослио као професор гимназије у Софији. Први пут је изабран за народног посланика 1880. Залагао се за опште право гласа и за јавно гласање. Годину дана касније ступио је у државну службу. Водио је послове на изградњи пруге Ниш--Врање и Ниш--Пирот и завршне радове на смедеревској прузи (1887). За министра грађевина биран је осам пута: у коалиционој радикалско-либералној влади Николе Христића (1887), у радикалској влади Саве Грујића (1887--1888. и 1889--1891), у влади Николе Пашића (1891--1892, а од октобра 1891. и као министар привреде), у влади Ђорђа С. Симића (1896--1897), у влади Михаила Вујића (1901--1902) и у новој влади Михаила Вујића (1902). Био је председник тзв. Тридесетодневне владе (6. X 1902-- 6. XI 1902). Донео је многе законе и законске допуне о грађевинској струци. Имао је значајну улогу у преузимању српских државних железница од страних поверилаца и друштава, те у састављању Првог закона о уређењу државне железнице 1892. Пензионисан је после државног удара, 9. V 1894. Сматран је одличним администратором, истрајним радником и стручним инжењером. Два пута се налазио на положају председника Народне скупштине (1903. када је донета одлука о избору Петра I Карађорђевића за краља Србије), био је члан и председник Државног савета (од 1902. до смрти) и сенатор (од 1901. до 1903). Непосредно пре почетка I светског рата приредио је техничку енциклопедију и започео сређивање огромне грађе коју је сакупио за технички речник, међутим, оба текста су нестала током рата. Одликован је Oрденом белог орла.

ЛИТЕРАТУРА: Д. М. Стојадиновић, Српска народна скупштина 1908-1912, Бг 1911; Ж. Живановић, Политичка историја Србије у другој половини деветнаестога века, I--IV, Бг 1923--1925; Споменица стогодишњице ослобођења Тимочке крајине 1833--1933, Бг 1933; С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, II--III, Бг 1934; С. Јовановић, Влада Александра Обреновића, I--III, Бг 1934--1936; Ј. Продановић, Историја политичких странака и струја у Србији, Бг 1947; Д. Ђорђевић, Царински рат Аустро-Угарске и Србије 1906-1911, Бг 1962; А. Раденић, Радикална странка и Тимочка буна, За 1988.

П. В. Крестић