ВЕЛИКИ ПЕТАК

ВЕЛИКИ ПЕТАК, дан историјског страдања Исуса Христа и велики хришћански празник. У тајни спасења постоји известан парадокс: Исус Христос, Богочовек, страда као човек, али не и као Бог, јер божанска природа не може да страда -- она је изнад тога, супстанцијално недодирљива и апсолутна. Страдање људске природе јединствене личности или ипостаса Исуса Христа, оваплоћеног Богочовека, јесте страдање спасоносно јер у њему дејствује безмерна сила Божја. Адам је згрешио и умро, Христос није згрешио али је такође умро, да би онај први који је згрешио и умро могао да се ослободи од окова смрти помоћу онога који није згрешио, а умро је за њега и његово потомство.

Јеванђеља износе догађаје тог дана: народне старешине, пошто су осудиле Христа на смрт, воде га Пилату, римском прокуратору Јудеје, да потврди пресуду. Пилат га шаље Ироду Антипи, убици Јована Крститеља, који користи прилику да се наруга Христу и обученог у белу хаљину враћа га Пилату. Тог дана се помирише Ирод и Пилат јер до тада беху у завади (Лк 23,11-12). Војници коцком деле Христове хаљине, Пилат не налази кривицу али „пере руке", пише на дашчици кривицу Христову („Исус Назарећанин цар јудејски"), пошто је било уобичајено да осуђеник на леђима или грудима носи исписану своју кривицу, о чему има података у историји и Библији. На примедбу Јудејаца да Христос није цар, него се прогласио царем, Пилат им одговара: „Quod scripsi -- scripsi!" („Што написах -- написах"). Потом предаје Христа војницима наредбом: „I, lictor, expedi crucem" („Ликторе, изврши распеће!"), што је команда за извршење смртне казне распећем. Центурион, exactor mortis, одводи Христа на Голготу, који по римском обичају сам носи свој крст, разапињу га између два разбојника, од којих га један вређа, а други (Дизмас) моли опроштај и спасење. Са крста Христос своју Мајку препоручује ученику Јовану, а Мајци поручује „Ево ти сина". Усвајајући Јована, Богородица заправо усињује људски род у целини и постаје „Мајка свих живих". Измучен догађајима у протекла два дана, Христос брзо предаје свој дух Богу с вапајем псалмопевца Давида: „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио" (Пс 21,2). Био је по византијском мерењу времена девети час дана (а по садашњем мерењу 15 часова), тренутак када се клало пасхално јагње. Видевши шта се десило, Јуда се обесио (он није очекивао Христово васкрсење, па није удостојен да то васкрсење види и доживи). Јудејци замолише Пилата да се распетима пребију голени како би што пре умрли. То су учинили обојици распетих разбојника, а „дошавши до Исуса, кад видеше да је већ умро, не пребише му голени. Него један од војника прободе му ребра копљем и изиђе крв и вода" (Јн 19,33-34). Јосиф и Никодим, тајни ученици Христови, успевају да од Пилата измоле тело Христово, скидају Га с крста, увијају платнима натопљеним мирисима и пре мрака сахрањују у нов гроб на Јосифовом имању близу Голготе, наваливши велики камен на врата гроба. Пилат на тражење првосвештеника дозвољава да се запечати гроб и постави стража код Христовог гроба. Драму на Голготи и све што је следило прати Пресвета Богородица, свете мироносице и Јован Богослов, једини од апостола. Смрћу Христовом намирен је дуг Адамовог првородног греха у рају, а прободеним ребром намирен је дуг Евин у том греху јер је она начињена од ребра Адамовог.

Све свештене моменте историјског петка који су донели спасење Црква је обележила богослужењем. Хватање и осуду Христа од стране првосвештеника и старешина Црква је обележила служењем јутрења; извођење на суд пред Пилата богослужењем првог часа; време осуде од стране Пилата служењем трећег часа; време страдања на крсту служењем шестог часа; време смрти људске природе на крсту када је предао дух Богу Оцу служењем деветог часа; и време скидања тела са крста служењем вечерње. Јутрење В. п. „Последованије свјатих и Спаситељних страстеј Господа нашего Исуса Христа", тј. Велико или треће бденије са читањем 12 јеванђеља о Христовом страдању служи се врло рано или касно у Велики четвртак. Читање сваког јеванђеља пропраћено је певањем „Слава долготерпјенију Твојему Господи" уместо „Слава Тебје Господи, слава Тебје". За време читања јеванђеља верни држе упаљене свеће. Сећајући се кроз богослужење спасоносних Христових страдања, Црква у знак дубоке жалости овога дана не служи свету Литургију. Не приноси бескрвну жртву зато што је тога дана принета крвна жртва -- Христос се жртвовао за спасење људског рода. Трпеза се не поставља све док не прође вечерње богослужење са изношењем плаштанице. Тек после целивања износи се обед сасвим постан, на води.

Ликовне представе догађаја на В. п. нашле су места у зидном живопису у циклусу Христових страдања: Христос пред Пилатом, Пилат пере руке, Христос пред Синедрионом, Христос носи крст, Симон из Кирине помаже у ношењу крста, распеће, скидање са крста, помазање и полагање у гроб. Сцена распећа (crucifixus) налази се још у катакомбама II в. По добијеној слободи распеће се слика реално у живопису и иконама. По иконографском канону крст са распетим Христом увек је у центру композиције, а испод крста брежуљак -- симбол Голготе. Крст је на горњем краку имао попречну даску за тројезични (јеврејски, грчки и латински) натпис „Исус Назарећанин цар Јудејски" (Мт 27,37; Мк 15,26; Лк 23,38; Јн 19,19), а на доњем краку тространи клин (sedile) о који се тело ослањало али који је увећавао бол. Испод крста Христовог приказане су фигуре пресвете Богородице и Јована јеванђелисте у стојећем ставу, центуриона Лонгина и светих жена. Позадину чине земљиште и зидине Јерусалима. Христова, пак, нага фигура са прегачом око бедара приказана је тако да се глава наслања удесно, а средњи део тела повијен је незнатно улево. Прикован је са четири ексера, два за руке, два за ноге, нога је поред ноге, стопала једно поред другог, никако прекрштено једно преко другог. У готској уметности запада прикован је са три ексера, два за руке, један за обе ноге прекрштене једна преко друге. Чист тип византијског распећа у српском сликарству налази се на западном зиду у Студеници.

У иконографији древне Цркве није наглашавана „Голготска драма". Уметник је наглашавао психолошко стање распетог Христа, али није стављао нагласак на Христове муке. Напротив, Христово лице је мирно, из њега зраче смиреност, срећа и задовољство што је својом жртвом остварио спасење људског рода јер га „одреди Бог да буде крвљу својом жртва помирења кроз веру" (Рим 3,24), а тиме је испунио Очеву вољу (Мт 26,42), „Оче, дошао је час, прослави Сина својега да и Син твој прослави тебе" (Јн 17,1). На западу се од ове иконографије одступа, па се од XIV в. Христово тело слика у ранама и згрчено у болу (crucifixus dolorosus), а од XV в. Христос је снужден, наглашена је патња на Његовом лицу (Christus patiens). У оба случаја циљ је да се код верника изазове саосећање и сажаљење. Овакав вид распећа изневерио је византијску ортодоксију у иконографији, али је доспео на простор Карловачке митрополије заобилазним путем преко Кијева. Има га и у новијој српској иконографији која се отргла контроли Цркве.

Р. Милошевић

У петак пред Васкрс (Ускрс), у Великој (Глухој или Страсној) недељи, већ од II в. пости се на води или се не једе ништа до мрака. Дан је опште жалости, црквена звона су везана, а клепалом се клепа (тј. лупа по дасци). Тога дана у српској традиционалној народној култури није се ништа радило, мада има изузетака код Срба у Војводини где се веровало да је баш на Велики петак добро кокати кокице на заједничкој ватри која се палила пред кућом. У црквама се симболично постављао Христов гроб, а чувари гроба били су младићи који су одслужили војску (у крајевима бивше Војне границе у Војводини или код Срба у Далмацији). Обично су то младићи пред женидбу или тек ожењени, а њихов број је варирао од шест до дванаест учесника. Код импровизованог Христовог гроба у цркви смењивала су се по двојица чувара према војничком устројству на сваких сат времена. Данас се помињу Чувари Христовог гроба као део српског фолклора и сегмента нематеријалног културног наслеђа које су пренели и оживели избегли Срби из Врлике и оближњих насеља из Хрватске током 90-их година XX в., насељени у Батајници код Београда. У другим срединама ова обредна пракса више није жива. Жене су у већини насеља повезивале црне мараме и одлазиле у цркву. У неким крајевима Србије на овај дан се боје (фарбају) јаја за Васкрс. Јаје је уједно и основни материјални симбол Васкрса. Осим тога народ излази на гробље и посећује умрле. За покој душа остављају крај крста или на самом гробу кокице, кафу, јабуке. У неким селима Баната на В. п. жене изливају воду за умрле. У народу је било распрострањено веровање да се уочи В. п. у глуво доба ноћи цела земља затресе и за трен све се у природи заустави (реке, потоци). Осим тога у народној религији В. п. је био и дан за многобројна гатања о времену, родности аграрне године, будућем изабранику итд. Тако су нпр. у златиборском крају веровали да јаје снесено и обојено на В. п. има чудотворну моћ. Оно је представљало апотропејон домаћинства, а према веровању, ако би се њиме махнуло три пута према облаку, могуће је зауставити непогоду. Како сам празник садржи све елементе жалости, у народном понашању и мишљењу присутан је велик број забрана и табуисаних радњи.

В. Марјановић

ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Папини, Историја о Христу, Бг 1929; Ј. Поповић, Догматика Православне цркве, II, Бг 1935; Л. Мирковић, Хеортологија или историјски развитак и богослужење празника Православне источне цркве, Бг 1961; Правослвна литургика или наука о богослужењу православне источне цркве, Бг 1965; Д. Бандић, Народна религија Срба у 100 појмова, Бг 1990; М. Недељковић, Годишњи обичаји у Срба, Бг 1990; М. Босић, Годишњи обичаји Срба у Војводини, Н. Сад 1996; Тајна живописања, Бг 1995; С. Зечевић, Српска етномитологија, Бг 2008.