ВЕЛИКИ БЕЧКИ РАТ

ВЕЛИКИ БЕЧКИ РАТ, рат који је Хабзбуршка монархија 1683--1699. водила против Отоманског царства. Кад су Турци 1541. заузели Будим, загосподарили су већим делом средњовековне Угарске, од које је само најзападнији део, уз наглашени континуитет угарске државности, ушао у састав Хабзбуршке монархије. Престони град Беч дошао је на дохват чета „агарјана", који су се, повремено, залетали и до његових предграђа, односећи ратни плен и заробљенике, те узрокујући масовно мигрирање према северу и западу немачких земаља. Борбени турски султан Мехмед IV (1648--1687) одлучио се 1683. да освоји Беч; сакупио је за ондашње прилике огромну војску, дошао до Београда и оданде свог великог везира Кара-Мустафу, преко Угарске, упутио на Беч да би још једном победом овенчао своју владавину. Међутим, Беч се херојски бранио, иако је Царски двор избегао из њега, па је његова опсада потрајала два месеца, све док му у помоћ није дошла коњица пољског краља Јана Собјеског и на брду Каленбергу 12. IX 1683. нанела Турцима катастрофални пораз, у којем је турска страна имала огромне губитке, укључујући и погибију свог сераскера Хаџи-Мустафе. Од тог тренутка Турска царевина прешла је у дефанзиву и почела одступати према Будиму, иако су посаде у појединим тврђавама у Угарској још дуго одбијале да се покоре и повуку (Велика Кањижа, Сигет, Јегра итд.).

Полазак Турака на Беч, а још више њихов пораз и повратак, изазвао је велика повлачења и миграције хришћана, првенствено Срба, а потом и њихово подизање против турске власти од Црне Горе преко Херцеговине и Далмације, Босне, Славоније до Баната и Србије, нарочито од 1684. кад је уз папино посредовање дошло до склапања тзв. Свете лиге између Аустрије, Пољске и Млетачке републике (којима ће се 1687. прикључити и Русија), која је себи ставила у задатак протеривања Турака из Европе. Почело је то у Северној Далмацији на млетачко-турским међама, где су Турци почели да напуштају своја насеља и склањају се у тврђаве, где је Илија Јанковић дизао устанак у Котарима, упадао у Лику, заузео Скрадин, а што је још више маха узело кад је и Млетачка република постала ратујућа страна против Турака. У току 1684. аустријске и немачке трупе освојиле су Пешту и под опсадом држале Турке у Будиму. Граничарска, претежно српска, и хрватска банска војска су те године заузеле Вировитицу и Доњи Михољац, 1688/89. је освојена Банија, у коју су се масовно доселили Срби из западне Босне, освојен је и турски део Лике, а после ослобођења Будима 1686. отпочело је и 1691. окончано протеривање Турака из Славоније и Срема. Ослобођени су централна Славонија, Осијек, Вуковар, Илок, а поткрај године и Петроварадин, који ће постати средиште аустријске војске за освајање Београда. Турска посада у Будиму капитулирала је 2. IX 1686, а Срби су почели да у маси беже из турске војске и прикључују се аустријским трупама. Истина, и пре тога, они су то чинили, још од одбране Беча и опсаде Будима, кад су као помоћне чете турске војске и као мартолози, прелазили ћесаревцима, а најмасовније су то учинили после свог устанка око Темишвара кад их је око 5.000 под вођством капетана Новака Петровића из Баната прешло у Бачку, где су стављени под команду генерала Стевана Чакија. У току те године Турци су покушали да поврате Барању, али су 12. августа код Харшања, близу Мохача, претрпели велик пораз, што је, уз друге узроке, довело до побуне јаничара у Београду и збацивања султана Мехмеда IV, којег је наследио брат му Сулејман II (1687--1691). Како је рат одмицао, тако су посвуда ницале „рацке" милиције, као вид народне војске, попут оне Павла Несторовића Деака, Продана Штете, Николе Радовића, Антонија Знорића (чешког племића), Живка Николића и других, знаних и незнаних команданата. Те милиције дејствовале су или самостално или као помоћне трупе царске војске, најпре у Угарској, Славонији (у Малој Влашкој) и Срему, а касније и широм Србије и северне Македоније, западне Бугарске, у Ердељу, као и дуж Дунава против Татара и мађарских одметника под Имреом Текелијем, који су немилосрдно пустошили српске земље. Од посебног значаја било је прикључивање ћесаревцима старовлашких бератлијских кнезова Рашковића, који су с Турцима водили успешне и крваве борбе око Сјенице и Новог Пазара.

После освајања Славоније, Срема и дела северне Босне, аустријске царске, граничарске, банске и мађарске трупе почеле су припреме за овладавање Београдом као капијом Балкана и то офанзивом с босанске стране Саве преко Шапца и фронталним наступањем из Срема, па Дрином према југу ради одсецања Босне од Цариграда. Али, тада се на историјској позорници појавио нови човек, дипломата и хроничар, гроф Ђорђе Бранковић са својом идејом о стварању Словенског царства на Балкану. Цар Леополд I му је признао грофовску титулу и почео да рачуна с њим, али се није помирио с тим да он води самосталнију акцију и 1689. га уклонио из североисточне Србије и послао у доживотну интернацију. У таквој ситуацији нови турски султан чврсто је решио да брани Београд, поставивши му за заповедника злогласног Јeген Осман-пашу који је до 9/10. VIII 1688. одолевао нападима војске принца Максимилијана Емануела (Kurfürst Maximilian II Emanuel von Bayern) кад је запалио и опљачкао град који је напустио заједно с Мађарима Имреа Текелије. Два дана после тога почела је опсада Београда, која је окончана његовим заузимањем 6. септембра, што је изазвало одушевљење хришћанске Европе и наде у пропаст Турске царевине. Главнокомандујући царске војске вратио се у Беч, а команду у Србији преузео је фелдмаршаллајтнант Капрара. Убрзо потом, царска војска и српски одреди заузели су Шабац, Зворник и Ужице. Из тог дела Србије у току лета 1689. потекао је први сеобени талас Срба у Славонију, који су остварили аустријски војни команданти. Оставивши неколико хиљада Срба коњаника и пешака дуж Саве од Београда према Славонском Броду, нови царски командант фелдмаршал Лудвиг Баденски (Ludwig Wilhelm von Baden-Baden -- Türkenlouis) са 24.000 пешака, коњаника и артиљерије кренуо је из Београда у освајање унутрашњости Србије, одбио продор Турака до Авале, натерао их у бекство из Јагодине, прешао Мораву и поразио код Баточине и пошао на Ниш, који је освојио 24. IX 1689, наневши Турцима губитак од преко 10.000 војника, 30 топова, 3.000 коња и велик део ратног материјала и хране. Његове трупе, уз обилату помоћ српских устаника и редовних чета под Павлом Несторовићем Деаком и другим вођама, пошле су, потом, према Софији и стигле до Драгомана у Бугарској. После тога Баденски је већи део војске упутио на Дунав у североисточну Србију и део Бугарске, које су држали Татари и Текелијеви Мађари, који су напустили Кладово и Оршаву и повукли се у Видин, у којем се налазио јак турски гарнизон.

Други, мањи део војске, од свега 8.800 бораца, укључујући ту и Деакову српску милицију и Палфијеву пешачку регименту, са командантом генералом Енејом Сивијем Пиколоминијем на челу, требало је да крене на Косово и Македонију. Тај задатак био је успешно извршен јер су се тој војсци прикључиле хиљаде српских устаника на Косову, тако да их је било више него царских трупа: само у Приштини њима се придружило око 5.000 устаника са свештенством и положило заклетву на верност аустријском цару, а њих су следили и Срби из других места. Из Приштине, Пиколомини је пошао на Скопље и освојио га, пошто се командант града повукао, запалио га и опљачкао, па се окужен вратио на Косово да би се о даљој акцији договорио са пећким патријархом Арсенијем III Чарнојевићем, који се налазио у Црној Гори и био више склон Млетачкој републици него Аустријанцима. На Пиколоминијево ултимативно писмо, патријарх се вратио на Косово и у Призрену почео преговоре с њим око настављања рата са преко 20.000 Срба који су се сврстали под његове заставе и положили заклетву на верност. Царске трупе биле су тада у несразмерној мањини према Чарнојевићевим Србима. Преговори које је патријарх Чарнојевић водио с Пиколоминијем били су прекинути генераловом смрћу 9. IX 1689. и преузимањем команде од стране недовољно способног и Србима ненаклоњеног генерала Георга Кристијана од Холштајна, који је 2. I 1690. од стране новог турског команданта Мустафе Ћуприлића у Качаничком кланцу претрпео катастрофалан пораз, повукао се са Косова у Ниш и офанзиву препустио Турцима.

Пошто је напустио ратиште, за новог команданта царских трупа у Србији постављен је фелдмаршал Фридрих Ветерани. Овим неуспесима ћесареваца у Србији допринело је и непријатељско држање Француске према Аустрији. Луј XIV је 14. II 1689. објавио рат Аустрији па је Бечки двор главнину својих трупа морао да пребаци на ратишта у Немачкој, тако да је ратовање на Балкану, највећим делом, прешло на Србе. Избегавши тешком муком са Косова, патријарх Арсеније је преко Ниша кренуо ка Београду, у чију су околину стизале и масе избеглица са југа. Он је у Београду у току пролећа 1690. очекивао исход турског похода према Нишу, који су царске трупе, уместо да га бране, „часном капитулацијом" напустиле 9. IX 1690. препустивши све Србе, домаће и избеглице, Турцима који су ушли у град и побили, говорило се, преко 4.000 Срба. Пре тога, у Бечу се веровало да ће Турци бити заустављени и да народ Србије треба да се задржи на својим огњиштима, на што се на њих апеловало у Позивном писму тзв. Инвитаторији од 6. априла, које је цар Леополд упутио народу, обећавајући му да ће се поштовати његова самоуправа, избор војвода, поштеда од дажбина, слобода вероисповести и друго -- али узалуд, јер се талас миграције није више могао обуздати. Патријарх је поткрај јуна, боравећи у Београду, примио Инвитаторију и два дана касније сазвао збор народних првака из војног и црквеног реда, као и дела грађанства, који су му били „при руци", на којем је решено да се рат с Турцима настави, али са угарске стране, у коју ће се сав народ иселити. Збор је формулисао захтеве које је јенопољски епископ Исаија Ђаковић однео у Беч и 20. VIII 1690. издејствовао Прву царску привилегију као подлогу за решавање српског питања у Хабзбуршкој монархији на темељу признања Срба као посебне нације са загарантованим правима у погледу вероисповести, старог календара, избора црквеног старешине и епископата, управе над манастирима, ослобађања свештенства од дажбина и неким елементима световне власти патријарха.

У време док је епископ Исаија боравио у Бечу, патријарх Арсеније са више десетина хиљада Срба прешао је у Срем и преко Барање упутио се према Будиму, Сентандреји и Коморану. Турци су заузели Београд и залетали се у Срем и Славонију, које су браниле чете српске милиције дуж Саве. Међутим, рат није био завршен, а у Бечу су веровали да ће моћи да обнове офанзиву, што је одговарало и Србима избеглим у Угарску. Они су 20. III 1691. то потврдили на збору у Будиму, кад су грофа Ђорђа Бранковића изабрали за свог деспота и затражили његово ослобађање из интернације, односно кад су Јована Монастирлију изабрали за подвојводу и за то добили потврду од царског двора. У првој половини 1691. Турци су повратили скоро целу Славонију, али је нису дуго задржали, прелазили су Саву у Срему и приближавали се Петроварадину све до чувене битке код Сланкамена 19. VIII 1691, у којој су били тешко поражени, изгубивши око 20.000 војника и огроман ратни плен. У бици је учествовао и подвојвода Јован Монастирлија са 10.000 Срба под сопственим заставама, који су први пошли у напад и битно допринели победи над Турцима. Као награда, 21. VIII 1691. уследила је друга Привилегија коју је цар Леополд доделио српском народу, потврђујући и проширујући Привилегију из 1690.

Пошто нису успели покушаји холандске и енглеске дипломатије да дође до мира између Аустрије и Турске, рат је настављен и следећих година. У току 1693. Турци су покушали да поврате Ердељ, али су спречени аустријском опсадом Београда. На томе је настојао и нови турски султан Мустафа II (1695--1703) који је у јесен 1695. освојио Тител и неке тврђаве у Банату, при чему су у бици код Лугоша погинули генерал Ветерани и Антоније Знорић, али се морао повући због поновног губитка Титела и успеха ћесареваца на Сави. Следеће, 1696. султан је са 200.000 војника кренуо на Банат, деблокирао Темишвар и поразио Аустријанце код Хетина на Бегеју и вратио се у Једрене да би се припремио да идуће године поврати Ердељ и Угарску. Са огромном војском и речном флотилом, султан је из Београда, преко Панчева, прешао у Банат, а потом је код Титела прешао у Бачку у намери да освоји Сегедин, али је у току марша променио план и одлучио да код Сенте пређу Тису и да банатском страном продужи офанзиву. Захваљујући обавештењу о кретању Турака које је главнокомандујући царски генерал принц Еуген Савојски добио од сенћанског капетана Јована Текелије Поповића да Турци прелазе Тису код Сенте, он је од Србобрана ужурбаним маршем стигао под Сенту у тренуцима кад су Турци, преко понтонског моста, прелазили реку, напао их и 11. IX 1697. страховито поразио: султан је са малом пратњом успео да побегне у Темишвар, али је на бојишту пало 25.000 Турака са великим везиром Мехмед Елмас-пашом. Био је то најтежи пораз Турака у том великом рату, а не дуго после њега, у току октобра, уследили су неочекивани поход принца Еугена до Сарајева, паљење и пљачка града и сеоба преко 50.000 хришћанског живља у Славонију.

После ових пораза, уследило је преговарање о миру уз посредовање Холандије и Енглеске, одржано у Сремским Карловцима. Оно је трајало преко два и по месеца, а закључено је 26. I 1699. Према одредбама Карловачког мира Аустрија је добила целу Угарску, Ердељ, Славонију, Лику и Крбаву, западни и централни део Срема линијом Митровица--Сланкамен, док су Турци задржали део Срема источно и југоисточно од тога и цео Банат до реке Мориша. Млетачка република добила је део Боке которске, Сињску крајину, Вргорац, Габелу и Книн, Мореју (данас Пелопонез), по којој се овај рат назива и Морејски, и нека јонска острва, док је Дубровник територијално раздвојен од супарничке Млетачке републике. Пољска је добила Камењац и пограничне крајеве у Подолији и западној Украјини. Русија је задржала Азов, била је ослобођена плаћања данка татарском хану и добила право да држи посланика на Порти, као и право посећивања Свете земље од стране њених поданика. Турска је претрпела губитке од којих се неће никада опоравити.

ИЗВОРИ: Ј. Радонић, Прилози за историју Срба у Угарској у XVI, XVII и XVIII веку, Н. Сад 1908; С. Гавриловић, Извори о Србима у Угарској с краја XVII и почетком XVIII века, I--V, Бг 1987--2005.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Томић, „Патријарх Арсеније III Црнојевић према Млечићима и ћесару (1645--1695)", ГСКА, 1906, 70; Ј. Радонић, Гроф Ђорђе Бранковић и његово време, Бг 1911; А. Ивић, Миграције Срба у Славонију током 16, 17. и 18. столећа, Суб. 1926; Историја Срба у Војводини, Н. Сад 1929; Ј. Радонић, „Од прве опсаде Беча до Велике сеобе", у: Војводина, I, Н. Сад 1939; Р. Веселиновић, Арсеније III Црнојевић у историји и књижевности, Бг 1949; В. Поповић, Источно питање, Сар. 1965; Е. Ковачевић, Границе Босанског пашалука према Аустрији и Млетачкој републици по одредбама Карловачког мира, Сар. 1973; Г. Станојевић, Србија у време Бечког рата, Бг 1976; J. фон Хамер, Хисторија Турског (Османског) царства, III, Зг 1979; А. Форишковић, Текелије, Н. Сад 1985; В. Ћоровић, Историја Срба, 2, Бг 1989; Н. Самарџић, Француска и Турска 1687-1691, Бг 1992; Историја српског народа, III/1, Бг 1993; Ж. Димић, Велики бечки рат и Карловачки мир 1683-1699, Бг 1999.

С. Гавриловић