ВЕЛИКИ БАСТАЈИ

ВЕЛИКИ БАСТАЈИ, село у Хрватској, у Бјеловарско-билогорској жупанији у општини Ђуловац. Оно је између планина Билогора на северозападу и Папука на југоистоку у долини Ријеке (слив Саве). Насеље је на десној страни долине и чини га једна улица дугачка око 2,5 км издужена по граници долинског дна и долинске стране на висини од око 170 м. Кроз њега пролази локални пут. Општинско средиште је 9 км према североистоку, а Дарувар 17 км према југозападу. Године 1921. статистички круг је био већи, обухватао је 4.365 становника од којих су 58,1% били православни, 29,6% римо-католици, а 12,3% евангелисти. Године 1948. било је 3.368 становника (61,9% Србa, 25,3%, Хрвата, 7,2% Мађара и 2,9% Чеха). Године 1991. било је 424 становника (74,3% Срба), а 2001. 538 становника (6,9% Срба). Године 2011. било је 494 становника. Током II светског рата црква је оштећена, после рата обновљена и поново оштећена током рата 1991--1995.

М. Грчић

У В. Б. се у другој половини XVI в. насељавају Срби. Након преласка под хабзбуршку власт село је, према првим пописима из 1702, имало 40 српских кућа. Током XVIII и XIX в. Срби остају већинско становништво у В. Б. Прва православна црква постојала је вероватно још у турском добу јер је нови храм Св. Георгија 1744. саграђен на месту старије богомоље од дрвета. Пакрачко-славонски епископ Софроније Јовановић осветио је другу цркву 1747. Она је, такође, била дрвена, а нова црква, озидана каменом и покривена шиндром, била је подигнута 1762. Споља је обновљена 1880, а изнутра 1893. У II светском рату црква је оштећена, а матичне и богослужбене књиге, као и архива, спаљени. У ратним сукобима 90-их година XX в. поново је оштећена, а унутрашњост демолирана. У пространој цркви са прислоњеним високим звоником на западном прочељу и бочним зидовима рашчлањеним плитким пиластрима очувао се омалтерисан и осликан један од ретких дрвених полуобличастих сводова. Црква има зидани хор. Олтарска преграда је такође зидана и на њу је прислоњена дрвена конструкција иконостаса. Иконе за олтарску преграду 1785. израдио је новосадски сликар Мојсеј Суботић. У средишњој зони био је Деизис са Св. Савом и Симеоном, те светитељима из рода Немањића и Бранковића, кнезом Лазаром и Св. Стефаном Штиљановићем, сликаним према србљацима из XVIII в. Током рата изнесене из цркве, Суботићеве конзервисане и рестаурисане иконе изложене су у Митрополијском двору у Сремским Карловцима. Црква у В. Б. данас је оштећена и запуштена.

А. Кучековић

ИЗВОР: Шематизам православне српске епархије Пакрачке, Пакрац 1898.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Медаковић, „Мојсеј Суботић", ЗМСЛУ, 1971, 7; Д. Кашић, Српска насеља у сјеверној Хрватској и Славонији, Зг 1988; Н. Кусовац, В. Грујић, Уметничка баштина Срба у Западној Славонији: Пакрац, Лисичине, Велики Бастаји, Бг 1993; М. Тимотијевић, Српско барокно сликарство, Н. Сад 1996; С. Милеуснић, Духовни геноцид 1991--1995, Бг 1997; Б. Чоловић, Ризница Српске православне цркве у Сремским Карловцима, Бг 1999; Лексикон насеља Хрватске, Зг 2004.