ВЕЛИЧКОВИЋ, Владимир

ВЕЛИЧКОВИЋ, Владимир, сликар, универзитетски професор (Београд, 11. VIII 1935). Дипломирао 1961. на Архитектонском факултету у Београду. Од 1962. до 1963. био је сарадник Мајсторске радионице Крсте Хегедушића у Загребу. На Бијеналу младих у Паризу 1965. добија награду, а 1966. одлази у Париз. Од 1983. до 2000. ради као професор на Вишој националној школи лепих уметности у Паризу. За члана САНУ ван радног састава изабран је 1985, а 2005. за члана Академије лепих уметности Француског института. Универзитет у Крагујевцу 2006. промовисао га је у почасног доктора наука. На Бијеналу у Венецији 2007. био је комесар павиљона Републике Србије. Излагачку активнoст започео је 1951, од када излаже на многобројним међународним и самосталним изложбама у светским музејима и галеријама, а његове слике налазе се у великом броју приватних колекција широм света. Између осталих, добитник је награде Бијенала младих у Ријеци (1962), Октобарског салона (1963), Југословенског Тријенала (1964), Политикине награде (1986) и Награде „Сава Шумановић" (2009). Одликован je Орденом уметности и књижевности (највишим француским одликовањем у области културе и уметности), као и Орденом Витеза легије части.

Сликарство В. развијало се у контекстима локалног постнадреалистичког језика (Медиала) позних 50-их година XX в., европске/француске нове фигурације 60-их година и постмодернистичких цитатних стратегија током 80-их година. У последњој деценији XX и првој деценији XXI в. В. сликарски израз уобличава из премиса суштински артикулисаним у годинама након доласка у Париз. Почетни исповедни интимизам, расплинута дескрипција, фантастика на трагу надреализма, минуциозност у третману материје и атмосфере призора, током 60-их постепено нестају. Замењују их селективност и успостављање сталног репертоара мотива (људске главе и/или тела, пацови, пси, вране, справе за мучење, куке) који се из једне одређене тачке или центра центрифугално дистрибуирају по површини све већих димензија платна. Потез постаје енергичан, својеврсна комбинација експресивног и прецизног у којој се супротстављају органско и егзактно, права и крива (Пад бр. 1, 1964; Експеримент, 1964; Не!, 1966). Склоност ка експресивном, али и резолутно дисциплинованом, биће интерпретирана као сликарска артикулација кошмара, страха, безнађа, деструкције и насиља из животне реалности. Окретање од социјалистичког реализма ка језику супротстављеном апстрактној уметности указује на специфичну позицију у свету уметности коју критика доводи у везу са јасно формулисаним уметничким платформама. Као што са Медиалом В. није могао у потпуности да се идентификује, тако су и везе са новом фигурацијом специфичне и суштински комплексне као процеси међусобне размене искустава сличних, а ипак довољно различитих култура. Сликарство В. ће на ексцентричан начин интерпретирати основне поставке нове фигурације. У формалном ликовном смислу, уместо да своје обнављање фигурације, попут нових фигуративаца, темељи на оној која доминира медијском културом 60-их и њеним визуелним пејзажом, В. ће се у поступку и у формалном смислу окренути коренима свог сликарског (само)образовања: класичном цртежу ренесансне традиције (Дирер, кватрочентисти). Док су сликари нове фигурације сматрали да сликарство има субверзивну снагу ако подсећа на друштвене, политичке, идеолошке реалности, чинећи видљивим механизме успостављања моћи и методе манипулације, критичке рефлексије В. превазилазе конкретне примере и ситуације, окрећући се универзалним темама (Оратор бр. 2, 1968; Оратор бр. 3, 1968; Представа, 1968; Крај бр. 1, 1968; Рађања бр. 1 и бр. 2, 1969; Животиња у покрету/Пас, 1973; Гоњење, 1984, Велико гоњење, 1986; Гоњење, 1987). Поред фигуре, доминирајући елеменат сликарства В. јесте простор. На његовим сликама рационална организација простора не отвара слику, него је парадоксално затвара, дајући слици амбивалентни карактер (ни-површина-ни-простор), док тела која се отимају или препуштају (пацови, вране) наративизују простор нелагодом, контролом, болом, патњом или одсуством избора. Суморне просторе ентеријера, као позорнице за егзистенцијалну тескобу која је обележила расположење 50-их година, током следеће деценије замењују недефинисане и неутралне позадине. У седмој и делимично осмој деценији у сликарству В. простор се дефинише или наговештава волуменом мотива или актера радње. Седамдесетих и у првој половини 80-их година В. поново слика илузију плитког простора изведеног према правилима централне перспективе, у дубини затвореног бетонским зидом или зидом од цигала боје бетона, у којем се чин егзекуције одиграва или се управо одиграо, а сивило сабијене празнине, гомилице нечега, стрелице и предмети представљају индексе одиграног чина (Простор, 1975; Седам стања скока, 1976; серија слика Простор). У 90-им позадина постаје дубоко црнило мрака у којем се назиру или из којег се помаљају рањена, клонула и беживотна тела. Агресивност која је 80-их била изражена физичким набојем, интензивним црвеним површинама или колористичким контрастима, током 90-их гута мрак, а једини трагови њеног оргијања јесу изморена, измучена и млитава тела, као и црвени рубови рана -- отвори у бездан Ништавила (серија Пожари и Гаврани, крај XX и почетак XXI в.).

ЛИТЕРАТУРА: Владимир Величковић, Бг 1986; Владимир Величковић, Бг--Љуб. 1986; A. Jouffroy, Dessins, I--II, Paris 1996, 1998; M. Лe Бот, Владимир Величковић: есеј о уметничком симболизму, Бг 1998; А. Велтер, С. Лазаревић, М. Онфре, Владимир Величковић, Бг 2002; С. Лазаревић, Симбол и сугестија, Бг 2003; J. Чубрило, „Када фикција постане стварност", ЗНМ, 2004, XVII/2; M. Onfrey, Splendeur de la catastrophe -- La peinture de Vladimir Veličković: accompagné de deux dessins originaux en frontispice et bande, Paris 2007; A. Adamo, Métamorphoses du sacré, Paris 2011; A. Mousseigne и др., Vladimir Velickovic: Les Versants du silence, Paris--Touluse 2011.

Ј. Чубрило