ВЕЛИЧАНИ

ВЕЛИЧАНИ, село у Херцеговини, у Републици Српској, које се налази на северозападној периферији Поповог поља, на његовој северној страни, у подножју планине Бјеласнице. Припада општини Требиње. Крај села је локални пут изграђен уз северну границу поља. Општинско средиште је око 35 км југоисточно од села. Насеље је компактно, а куће су густо грађене по планинској подгорини. У њему су основна школа и капела на гробљу. Постоји проблем у водоснабдевању становништва па се користи и кишница. Године 1921. село је имало 539 житеља и сви су били православци. Године 1948. било је 353, а 1991. број становника је смањен на 118 и сви су били Срби.

Д. Папић

Село се развило на римском локалитету. У средњем веку вероватно се називало Велика Вас, село које дубровачки извори помињу код Завале (Vellicha uas 1388; Velichа Vast 1436; Веља вас 1466). Хумски кнез Гргур Николић држао га је 1436. Више података о селу садрже турски извори. Село Веља Вас у нахији Поповска у Босанском санџаку 1468/69. уписано је са два винограда и три њиве, 19 кућа и четири неожењена и приходом од 1.111 акчи. Припадало је тимару који је заменом, на основу Хамза-беговог писма, предат Вукићу Петковићу. Исто село било је 1477. у тимару Алије и Хасана, посадника тврђаве Почитељ, а имало је 21 кућу и четири неожењена, три њиве у личном поседу (хаса) и укупан приход од 951 акче. Име села Велика Вас је нестало, a В. се помињу од почетка XVII в.

На сеоском гробљу код цркве Св. Арханђела, која је обновљена на старим темељима, покрај пута Мостар--Требиње сачувао се велик број старих надгробних споменика у облику плоча (31), сандука (20), слемењака (1), крста (2) и стуба (8). Три репрезентативна споменика, од којих два са старосрпским натписом, археолошки су истражена 1963. Под високим слемењаком на постољу, који је украшен аркадама и љиљаном на забату, у дубоко укопаној и каменом озиданој гробници пронађен је покојник са остацима одеће проткане сребрним позлаћеним нитима. Десно крај главе приложена је фина купаста чаша од танког прозирног стакла, са проширеним ободом, украшена рељефним капљицама и бордуром. Као прилог стављен је уз десну шаку један дубровачки новчић кован између 1356. и 1438. Непосредно уз овај слемењак налази се надгробни споменик у облику високог каменог квадера с постољем, украшен сличним аркадама, између којих тече дуги надгробни натпис госпође Радаче, у монаштву назване Полихранија. Садржи важне историјске податке о родослову познате хумске властеле Друговића--Чихорића и Драживојевића--Санковића. Радача, кћи жупана Милтена Драживојевића и сестра казнаца Санка, била је удата за жупана Ненца Чихорића, чија су браћа били жупан Вратко, слуга Дабижив и тепчија Стипко. Све поменуте личности познате су и из других извора. Радачин супруг, жупан Ненац Чихорић, имао је сложене пословне и друге односе с Дубровчанима. Извозио је вино из Стона (1362), а он и његови људи оптуживани су за штете и убиства. Код дубровачког племића Јакова Менчетића Ненац је заложио пар луксузних наушница, израђених „на српски начин", које је подигао 18. VIII 1375. Биле су то округле златне наушнице (обоци), у које је било уграђено драгоцено камење (сафири, рубини и крупни бисери), а сматра се да су припадале госпођи Радачи. Према монашком обичају у њеном гробу није било никаквих прилога. Положена је у раку обложену каменом на дубини од 1,60 м, у дрвени ковчег спојен гвозденим клинцима. Споменик јој је поставио син Дабижив (помиње се 1383--1399), и то у време краља Твртка (1377--1391), што значи да је преминула између 1383. и 1391. и да је надживела супруга. Исти украс, близина слемењака и Радачиног споменика, као и налази у гробу под слемењаком (стаклена чаша, дубровачки новчић, скупоцена одећа) допуштају претпоставку да је ту био сахрањен њен супруг, Ненац Чихорић (1336--1375).

Трећи истражен споменик је ниски квадер без украса са старосрпским натписом на чеоној страни, који говори да је ту сахрањен Рађ Галчић на својој племенитој баштини (прва половина XV в.). Покојник је положен у каменом ограђену раку. Сачувани остаци указују да је имао кожну капу и појас од коже. По породици Галчић названо је оближње село Галчићи, око 2 км северозападно од В., које је, са другим селима, даровао 2. XI 1465. угарски краљ Матија Дубровчанину фра Александру. Црква Св. Арханђела са некрополом стећака проглашена је националним добром 4. III 2003.

Г. Томовић

ИЗВОРИ: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, IV, Бг 1923; Старе српске повеље и писма, I/2, Бг--Ср. Карловци 1934; M. Вего, Зборник средњовјековних натписа Босне и Хергцеговине, II, Сар. 1964; A. С. Аличић (ур.), Поименични попис Санџака вилајета Херцеговина, Сар. 1985; Сумарни попис санџака Босна из 1468/69. године, Мостар 2008.

ЛИТЕРАТУРА: К. Јиречек, „Властела хумска на натпису у Величанима", Зборник Константина Јиречека, I, Бг 1959; Љ Којић, „Величани, Требиње -- средњовековна некропола", AрПр, 1963, 5; М. Динић, Хумско-требињска властела, Бг 1967; Ш. Бешлагић, Стећци, каталошко-топографски преглед, Сар. 1971; Становништво БиХ, народносни састав по насељима, Зг 1995; „Црква Св. Арханђела са некрополом стећака у Величанима, градитељска цјелина", СГ БиХ, 2003, 23.