ВЕЋИНА

ВЕЋИНА, већи део, већи број одређене целине. У изборном праву, в. је број сагласних гласова потребан за избор народних представника за представничко тело (парламент) или за шефа државе у републици (председник републике). У парламентарном праву в. је потребан број сагласних гласова за одлучивање у парламенту, најчешће за доношење закона. Одлучивање в., било грађана непосредно било њиховог представништва, јесте услов демократије као „владавине народа". Та владавина може се изразити само в., јер је једногласност тешко, готово немогуће постићи. На парламентарним или председничким изборима в. може бити апсолутна и релативна. Апсолутна в. је в. укупног броја чланова бирачког тела, она представља половину гласова више један, па се због тога још назива и натполовичном в. Релативна в. је више добијених гласова у односу на друге кандидате (кандидатске листе). „Релативну в. има онај кандидат на кога је пало више гласова него на ма кога другог" (С. Јовановић). Начело в. критикује се у теорији, јер омогућује да на парламентарним изборима једна странка добије већи број народних представника него што би јој сразмерно бројној снази добијених гласова припадало. У Србији је, преласком на вишестраначки систем, избор народних представника по већинском систему обављен на првим парламентарним изборима децембра 1990. Од 1992. у Србији се, уместо већинског, примењује систем сразмерног представништва, и то до 2000. са више изборних јединица, а од 2000. с једном изборном јединицом (цела држава је једна изборна јединица). Председник Републике се бира апсолутном в. (натполовичном в.) гласалих, а ако се ова не буде постигла у првом гласању, у друго гласање иду само два кандидата или више кандидата који су добили једнак и истовремено највећи број гласова у првом гласању (систем балотаже). У другом гласању изабран је кандидат који је добио највећи број гласова. Све до 2004. услов за избор био је да је на председничке изборе изашла најмање половина од укупног броја бирача, када је тај услов отпао. Кад је реч о в. потребној за одлучивање у парламенту, према већини устава у свету је правило да се у том телу одлуке доносе натполовичном в. гласалих, с тим што се тражи обавезно присуство уставом одређеног броја народних представника (кворум присутних). Међутим, за доношење уставом одређених одлука, устав може тражити и натполовичну в. од укупног броја народних представника, а за поједине одлуке (најчешће за одлуку о промени устава или за одлуку о промени државних граница) и двотрећинску в. од укупног броја народних представника, па чак и једногласност, која се по правним последицама изједначује с ветом. Натполовична в. гласалих у односу на кворум присутних назива се још и простом в., док се сви остали облици в. називају квалификованом, нарочитом в. По Уставу Србије од 2006. Народна скупштина одлучује већином гласова народних посланика, на седници на којој је присутна већина народних посланика. Већином гласова свих народних посланика (од укупног броја народних посланика) Народна скупштина одлучује о питањима и законима поименично набројаним у Уставу. О доношењу и мењању Устава и о промени државних граница Народна скупштина одлучује двотрећинском в. од укупног броја народних посланика. Правила о одлучивању шефа државе постоје само кад ту функцију врши колегијални државни орган.

ЛИТЕРАТУРА: С. Јовановић, Држава, II, Бг 1936; Д. Продановић, Избори за централна представничка тела, Бг 1968; М. Јовановић, Изборни системи --– избори у Србији 1990-1996, Бг 1997; В. Петров, Парламентарно право, Бг 2010; Р. Марковић, Уставно право, Бг 2011.

Р.атко Марковић

 

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)