ВАЗНЕСЕЊЕ ХРИСТОВО

ВАЗНЕСЕЊЕ ХРИСТОВО, један од 12 великих празника, који припада групи покретних Христових празника, а празнује се 40. дана по Васкрсу, у четвртак шесте седмице. Тих 40 дана Господ Христос је употребио да своје ученике утврди у вери, чинећи то у 11 јављања ученицима. На последњем јављању „отвори им ум да разумеју Писма" и подсети их да ће испунити Очево обећање да се обуку у силу с висине (Лк 24,45), да ће доћи Дух Свети, који ће их крстити, због чега не смеју да се удаљују из Јерусалима (Дап 1,4-5).

О В. Х. пишу двојица јеванђелиста, Марко и Лука. Марко (Мк 16,19) пише без детаља, у једној реченици, саопштавајући да се Христос узнесе на небо и седе Богу с десне стране. Лука пише у два маха и саопштава више. На крају свог јеванђеља (Лк 24,50-53) саопштава да је Исус одвео своје ученике до Витаније, подигао руке и док их је благосиљао, одступио је од њих и узнео се на небо. Они се поклонише, радосни вратише у Јерусалим и дане проводише једнако у храму хвалећи и благосиљајући Бога. На почетку Дела светих апостола Лука саопштава више детаља (Дап 1,4-12). На Маслинској Гори, суботни дан хода далеко од Јерусалима, апостоли користе прилику да питају Христа: „Хоћеш ли у ово време успоставити царство Израиљево?". Христос им одговара: „Није ваше да знате времена и рокове које Отац задржа у својој власти, него ћете примити силу када сиђе Свети Дух на вас; и бићете ми сведоци у Јерусалиму и по свој Јудеји и Самарији и све до краја земље". Док је Он говорио и они у Њега гледали, подиже се Исус од земље и узе Га облак испред очију њихових. Нису могли спустити поглед са неба ни кад је нестао из њиховог видокруга, те нису видели два човека у белим хаљинама, који стадоше пред њих. Кад апостоли спустише поглед са неба, они им се обратише речима: „Људи Галилејци, што стојите и гледате на небо? Овај Исус који се од вас узнесе на небо, тако ће исто доћи као што га видесте да одлази на небо". На месту В. Х. саградила је царица Јелена храм, али су га Арапи срушили. Данас постоји мали објекат, а у камену се виде отисци стопала Христових.

Смисао празника је у чињеници натприродног узношења на небо. Небо је од тада отворено за човека јер је уклоњен грех који га је приземљио и раздвајао од неба (суштина греха је одрицање неба). Христос је вазнесењем човека одвојио од земље и упутио га на небо где му је права отаџбина. То није материјално небо, неки вангалактични простор, непознати космос, него небо као Царство вечнога живота. „Шта је мени до неба", вели Св. Јован Златоусти, „када ћу ја сам постати небо". Радост ученика произилази из сазнања да Христов одлазак на небо није растанак с обзиром на то да облак није спречио благодатно општење ученика и Учитеља, Који је обећао: „Ја сам са вама у све дане до свршетка века" (Мт 28,20) и „Где су два или три сабрани у име моје, онде сам и ја међу њима" (Мт 18,20). Вазнесењем Христос је довршио своје дело на земљи jeр: „Онај који сиђе то је исти који узиђе више свију небеса да испуни све" (Еф 4,10), тј. „да се све састави у Христу, оно што је на небу и што је на земљи, у Њему" (Еф 1,10). Извор радости ученика било је обећање Христово да ће им послати Духа Утешитеља, који ће их водити и учити шта да говоре. За разлику од пророка који су најављивали долазак Духа у далекој историјској перспективи, Христос најављује његов скори долазак. Зато апостоли после В. Х. остају у Јерусалиму у очекивању Светог Духа.

Празновање В. Х. не припада старини јер је био неприметан у педесетници која се славила. Касније се појавио у заједничком празновању са Духовима 50. дана, али је празновање вазнесенске службе долазило до израза тек у поподневном богослужењу. До одвајања од Педесетнице дошло је крајем IV в., из ког времена су сачуване беседе за овај празник. Блажени Августин (†420) мисли да је овакав начин слављења озаконио Први или Други васељенски сабор и да је у његово време то опште примљено и признато. Ипак, формирање Вазнесенског богослужења трајало је још доста дуго, што се може закључити из богослужбеног текста. Стихира Родилсја јеси јако сам восхотјел јеси у VII в. налазила се у саставу Духовске службе, а данас је у Вазнесенској служби као стиховна стихира на вечерњу уочи В. Х.

Народно име за В. Х. је Спасовдан (Спаситељев дан). Овом празнику посвећен је велики део Христових храмова, међу њима оба архиепископска седишта Жича и Пећ. Називају се храмови Христа Спаситеља (Христа Спаса) или Спасов храм (као што је случај са Жичом). Такође и топоними Спас, Свети Спас, Спасевица и Спасовиште сведоче да је на тим местима некада постојао храм В. Х. Сцена В. Х. јавља се прво као минијатура по књигама, потом као рељеф, а у зидној иконографији тек од IX в. Сам догађај представљен је реално: Христос се уздиже на небо (некад је приказан у мандорли коју два или четири анђела узносе ка небу), доле стоје Пресвета Богородица и апостоли погледа упртог у одлазећег Христа. Чест је мотив и облак који га „заклони од очију њихових" и два анђела који им се обраћају. В. Караџић наводи три песме које су се у Будви „пјевале на Спасов дан".

Р. Милошевић

У структури празника В. Х. очувани су архаични обреди и обичаји који немају много везе са самим хришћанским празником. У традиционалној култури Срба и других народа Балкана то је, у прошлости, био празник сточара и земљорадника. Од овог дана је према веровању почињало званично пролеће. У неким крајевима се истеривала стока на летњу испашу. Извођене су и магијске радње за заштиту поља и летине од града. Светковао се као празник посвећен непостојећем светитељу, Св. Спасу на шта упућују нпр. стихови народних песама из Горновца, у Врањској Пчињи: „Свети Спаса коња спрема, коња спрема, колан нема; колан спрема, узду нема. Па си пође свети Спаса, да си своје поље зађе". Ове тзв. спасовске песме завршавале су се припевом „Господе, помилуј, господе, помилуј!". Од Спасовдана до Духова било је убичајено да се у народу поздрављају са „спаси Бог", а отпоздрављају „на спасеније". У пракси се у појединим крајевима Србије изговарала и посебна молитва попут „Св. Спасе спаси душе наше". У селима северне Бачке приносили су петла као жртву „свецу" за добар род летине. У Сомбору су се освећивала црквена звона, јер према народном веровању таква звона растерују градоносне облаке. У четвртак, о Спасовдану, поворке додола започињале су обилазак домаћинства како би допринеле плодности поља (централна и западна Србија). У многим насељима биле су организоване литије крстоноша које су се окупљале око сеоске цркве и записа, па пошто би три пута обишли око записа, са свештеником су полазили у обилазак сеоског атара и поља засејаних пшеницом. Идући кроз поља, певали су и молили Бога да им подари довољно кише за раст усева и истовремено да сачува летину од града и непогода. С вером да и преци утичу на плодност аграра, тога дана се у многим крајевима одржавају заветине као колективна гозба код записа или цркве. У народу је било раширено веровање у нарочита лековита својства биља које се брало на Спасовдан. Мајке чија су деца умрла носиле су трешње на гробље и намењивале их душама умрлих. У стручној и научној етнографској литератури сматра се да су обичаји и обредне радње у народу о Спасовдану, односно В. Х. реликти из претхришћанског периода и доводе се у везу с богом Перуном, који је према веровању четвртком тукао громовима усеве, а божанство Спас је спасавало аграр од уништења.

В. Марјановић

ИЗВОР: Дела светих апостола, 1, 4--12.

ЛИТЕРАТУРА: Л. Мирковић, Хеортологија или историјски развитак и богослужење празника Православне источне цркве, Бг 1961; Е. Чарнић, Дела апостолска, Краг. 1984; О. Младеновић, М. Радовановић, „Усмено народно стваралаштво Буџака", Расковник, 1986, 33; М. Недељковић, Годишњи обичаји у Срба, Бг 1990; Д. Бандић, Народна религија Срба у 100 појмова, Бг 1991; М. Босић, Годишњи обичаји Срба у Војводини, Н. Сад 1996; С. М. Толстој, Љ. Раденковић (ред.), Словенска митологија, Бг 2001; Фирмилијан (Дражић), Тумачење Јеванђеља, Линц 2003.