ВАЗДУХОПЛОВСТВО

ВАЗДУХОПЛОВСТВО, организација и делатност везана за летење ваздухопловима и искоришћење ваздушног простора. По врсти ваздухоплова дели се на балонство и авијацију, по намени на цивилно и војно в. Цивилно служи за разне сврхе, а дели се на саобраћајно/транспортну, спортску, санитетску и привредну авијацију. У Србији се развијало од 1925. кроз рад Аероклуба, Ваздухопловног савеза Србије, спортског ваздухопловства, авио-компанија (Аеропут, ЈАТ, Авиогенекс и др.), предузећа, фабрика и приватних власника. Војно в. намењено је оружаним снагама и најчешће се дели на ратно, морнаричко и в. копнене војске.

Планови о опремању јединица извиђачким балонима разматрани су у Србији још крајем XIX в., а капетан Коста Милетић завршио је 1902. у Русији обуку за управљање балоном. Прва два балона купљена су 1909. у Немачкој, везани извиђачки змај-балон Парсевал и слободан сферни балон Ридингер са именом „Србија". Везе Србије са пионирским периодом авијације односе сe на Ивана Сарића из Суботице који је сам 1910. и 1911. успешно израдио два авиона (Сарић №1 и №2) и Михајла Мерћепa, Србина из Загреба, који је у својој радионици 1911–1914. произвео пет авиона пет различитих типова, од којих је један (Мерћеп–Комитски) био први авион у власништву грађана Краљевине Србије.

Развој војног в. у Србији почео је 1912. када је у Нишу формирана Ваздухопловна команда (ВК) Српске војске и њена летачка јединица, Аеропланска ескадра. Тиме се Србија уврстила међу 15 држава које су у свом наоружању имале авионе. У јануару 1913. ВК је имала 11 авиона, 6 српских и 7 страних пилота, 2 балона, централу за производњу водоника и голубију пошту. Њени балони и авиони први пут су употребљени 1913. у балканским ратовима, а затим и 1914–1915. у I светском рату. Од фебруара 1915. у Србији дејствује француска ескадрила, а од октобра пет њених авиона МФ-11 носи српске ознаке. Крајем новембра, шест преосталих МФ-11 превезло је с Косова у Албанију рањенике и болеснике и та операција се сматра првом ваздушном санитетском евакуацијом у свету. До јануара 1916. кроз ВК је прошло четири балона и 21 авион (13 типова). Од шест заплењених авиона, два су коришћена, док је 11 непријатељских оборено или приземљено.

По споразуму са савезницима формирана је 1916. Авијатика Српске војске (Aéronautique de l'Armée Serbe) или Српска авијатика (СА) са пет мешовитих ескадрила (носиле назив француско-српске), у целости ослоњена на француску војну и ваздухопловну организацију и изворе снабдевања. Посебна јединица СА, Аероплански депо у Микри код Солуна имао је у свом саставу Аероплански парк за оправку авиона и мотора. Депо је био и својеврсни школски центар за српско летачко и техничко особље, мада је већина пилота обучена у Француској. Августа 1916. СА је започела дејства на фронту. Са повећањем броја пилота и извиђача обучених током 1917–1918, растао је и борбени учинак, до краја рата остварено је преко 3.000 борбених летова. Јануара 1918. формирана је 1. српска ескадрила само са српским особљем, у мају и 2. српска ескадрила; обе јединице имале су кључну улогу у пробоју Солунског фронта. До краја рата СА је, поред осталих, користила типове Морис Фарман МФ.11/11бис, Фарман Ф.40/41/1,40, Њепор 11/11/12/21/23/24, Доран АР–1, Бреге 14 и Спад и др. Укупан број се процењује на око 230 авиона (24 типа).

У саставу оружаних снага Краљевине СХС (од 1929. Краљевине Југославије – KJ) од почетка је функционисало Војно ваздухопловство (В КСХС), од 1930. названо Ваздухопловство војске (ВВ). Од Штаба српске Аеропланске ескадре формирана је 1919. нова ВК, a 1920. Одељење за Ваздухопловство (ОзВ) при Министарству војске и морнарице (МВиМ) које је 1927. преформирано у Петроварадину у Команду Ваздухопловства (КВ) у рангу армије. За непуне 22 године ВВ прешло је пут од мале јединице потчињене инжењерији до великог сложеног система самосталног рода војске. По досадашњим сазнањима, за то време кроз в. је прошло (са мобилисаним авионима) око 2.780 авиона и 223 конверзије, укупно 265 типова. Конверзије (52 типа) су били авиони преправљени (конвертовани, модификовани) у други тип, а преправке су биле таквог обима да се добијао нови тип авиона, обично са новом ознаком.

По обиму много мање Поморско ваздухопловство (ПВ), основано априла 1921, наоружано искључиво хидроавионима, било је у саставу Југословенске краљевске морнарице. Од 1924. набављало је домаће школске, а од 1926. немачке ратне хидроплане. Током постојања ПВ је користило укупно 202 школска и ратна хидроплана од којих су 123 израђена у земљи. Укупном броју морају се додати и 53 познате конверзије.

У саставу ВВ деловало је 1923–1938. и Војно балонство од четири балонске чете са базама у Новом Саду, Нишу и Сарајеву. Чете су биле опремљене са укупно седам осматрачких балона четири различита типа који су 1938. замењени аутожирима.

До 1941. ВВ је развило сложен систем обуке и усавршавања стручних кадрова. Обука пилота официра организована је 1919. у Новом Саду, подофицира 1921. у Мостару, а 1922. и обука резервних пилота. Ловачка школа формирана је 1928. у Земуну, Школа гађања и бомбардовања 1931. у Белој Цркви, Падобранска школа 1939. и Ваздухопловна академија 1940, обе у Панчеву. Обуку је завршило 1919–1941. преко 2.200 пилота и око 1.280 извиђача (активних и резервних). Летачи су учествовали на бројним домаћим и међународним такмичењима и митинзима. Најзначајније су биле Утакмице за златни Краљев пехар (1926–1936, осим 1930) и Утакмице држава Мале Антанте и Пољске (1927–1930).

Поред наслеђених, ВВ је до почетка 30-их изградило осам нових сталних аеродрома (у Београду, Скопљу, Нишу, Краљеву, Загребу, Сарајеву, Панчеву и Белој Цркви), а непосредно пред рат припремило преко 100 ратних летелишта.

У почетку в. је користило још увек савремене Бреге 14 и Спад наслеђене од СА и преузете 1919. и 1921. од Француза. Други извор снабдевања били су авиони из ратног плена, углавном из аустроугарског в. После француске војне помоћи (24 Потез 15), 1925. су започеле испоруке 206 француских авиона (Бреге 19, Девоатин и хидроплан Камс) и 320 мотора чиме је створен услов за прву већу модернизацију в. и формирање нових јединица. Од краја 1923. у земљи је започела рад домаћа ваздухопловна индустрија (ВИ) која је до почетка 30-их испоручила знатан део опреме, авиона и хидроплана (Мали и Средњи Бранденбург, ШМ, ИО, Ф.1В и др., преко 220 примерака). У исто време, Француска је и даље највећи испоручилац авиона, мотора и опреме за југословенско в. али сада и у сарадњи са домаћом ВИ. Држава је прво увозила одређен број авиона и мотора лиценцног типа, а затим је следила лиценцна израда. На тој основи увезени су почев од 1926. школски Анрио 320 (45 авиона) и тренажни Гурду-Лесер (20), 1927. борбени Потез 25 Лорен и Хиспано (40), 1928. мотори Јупитер, а 1930. Девоатин Д.27 (1). По лиценци су рађени 1928–1930. код „Змаја" Х.320 (45), Гурду-Лесер (26) и Д.27 (3), а 1928–1932. код „Икаруса" Потез-Јупитер (220) и код ФАК Бреге 19 (425). Тиме је ВВ добило 1924–1932. укупно 1.055 авиона француских типова.

Средином 20-их почео је увоз из других земаља. Прво су у Немачкој набављени борбени хидроплани Дорниер До-Д и До-Вал и тромоторци До-Y и Јункерс Г.24, делом преко немачких ратних репарација. Од Чехословачке купљена је крајем 20-их лиценца за израду мотора Валтер (рађени код „Влајковића"), а 1929–1931. један хидроплан Ш-16Ј, 24 ловца БХ-33 и лиценца („Икарус" израдио 20) и два тромоторца Авиа Ф.39. Из Енглеске су 1931. увезена три ловца Хокер Фјури I, а после дужег одлагања, 1935. је, уз откуп лиценце, наручено још 10 новијих Фјури II (у земљи израђено још 40). Почетком 1935. из Француске је набављен већи број три типа звездастих мотора Гном-Рон и купљена лиценца (рађени у ИМ „Раковица").

Од 1936. почела је свеобухватна реорганизација и модернизација в. По новој ратној формацији од 1938, пукови су имали две групе од по две (ређе три) ескадриле, а ВВ је организационо подељено на три сегмента: Оперативно (ОпВ, ратни и помоћни авиони), Армиjско (АрмВ, осматрачки авиони) и Позадинско ваздухопловство (ПозВ, школски и помоћни авиони). Од 1937. почело је увођење најмодернијих типова авиона и хидроавиона који су набављани из Енглеске, Немачке и Италије или у земљи рађени по британским и немачким лиценцама. Модернизација је спроведена у неповољним економским и међународним политичким околностима, а највећи проблем био је недостатак авио-мотора и немогућност брзе израде авиона у земљи. До рата је купљен мањи број разних типова мотора Хиспано-Суиза (за ИК-2, ИК-3, Змај Р-1) и Гном-Рон (за ИК-5), а такође и два двомоторца Потез 63. Из Енглеске су увезена 1937. три двоседа Хокер Хајнд и 1938. два аутожира Авро.

Испоруке првих 20 модерних бомбардера Дорнијер До-17Ка из Немачке и два узорна Бристол Бленхајм из Енглеске остварене су 1937. и настављене 1939–1940. увозом 16 комада типа До-17 и 20 авиона типа Бленхајма Б-1, док је ДФА из Краљева испоручила 33 До-17, а „Икарус" 40 комада Б-1. Из Италије је увезено 1938–1941. 45 тромоторних бомбардера Савоја СМ–79, 29 двомотораца Капрони Либечио и мањи број авио-мотора. За ПВ је купљено 1938–1939. 12 хидроавиона До-Х (До-22), а за ловачку авијацију 1938–1940. 24 Хокер Харикена („Змај" израдио још 24). Немци су ВВ испоручили 1939–1940. своје најмодерније типове: 73 ловца Месершмит Ме-109, 12 тренажних Ме-108, 22 осматрачка Физелер Шторх и 50 школских Бикер Јунгмана. Крајем 1940. и почетком 1941. стигло је још 12 авиона Ме-109, 100 Бикера у деловима који су монтирани у „Утви", као и материјал за нову серију од 40 комада До-17 започетих у ДФА.

И поред тешкоћа, КЈ је успела да 1937–1941. у највећој могућој мери опреми ВВ најмодернијим типовима ловаца и бомбардера, који су тада били у наоружању две највеће ваздухопловне силе, Немачке и Велике Британије. Планиране набавке модерних извиђача, тешких ловаца и транспортера нису остварене, а број школских, тренажних и помоћних авиона обезбеђивао је програм обуке и тренаже. Према званичној подели из 1940, авиони ВВ дељени су на ратне (ловци, бомбардери, извиђачи, за сарадњу) и школске (почетни, прелазни и ловачки-школски).

Априла 1941, ВВ је имало четири ваздухопловне бригаде са осам пукова, две самосталне групе и више школских и других јединица и служби, 50.000 људи (од тога 1.800 ваздухопловних официра), 2.000 пилота и око 930 авиона (од тога око 400 ратних) чак 60 типова. Авиони ОпВ летели су у 40 борбених ескадрила (18 ловачких, 20 бомбардерских, 2 извиђачке) и 8 неборбених (5 за везу, 1 санитетска и 2 транспортне). У исто време ПВ је имало само 74 хидроплана (од тога 13 ван употребе, а борбених 40), око 1.800 људи (75 борбено способних пилота и око 30 извиђача). У Априлском рату 6–18. IV 1941. непријатељ је употребио 2.401 (Немци 1.412, Италијани 702, Мађари 287), а Краљевина супротставила 441 борбени авион (314 у ОпВ, 87 у АрмВ и 40 у ПВ). Однос снага у броју борбених авиона износио је 5,44:1 у корист нападача, а ако се рачунају само модерни авиони, чак 8,76:1.

Током окупације земље, већ маја 1942. почиње стварање Партизанске авијације. Особље је било углавном из партизанског покрета, а авиони из плена. До краја рата формиране су две ескадриле. Припадници ВВ и ПВ који су априла 1941. избегли на Средњи исток наставили су борбу у америчком (преко 40 летача у саставу Југословенског деташмана) и британском в. (преко 130 летача, међу којима знатан број Срба). По споразуму са Савезницима, формиране су 1944. две југословенске ескадриле (сквадрона) у саставу РАФ, опремљене типовима Спитфајер и Харикен. Октобра 1944. склопљен је са СССР-ом уговор по којем је НОВЈ примила две ваздухопловне дивизије (вд) са целокупним наоружањем. Од њих су децембра 1944. формиране две југословенске вд (са по три пука) које су ушле у састав Ваздухопловства Југословенске армије (ВЈа), укупно око 7.000 људи и око 250 авиона. Укупан број авиона које су користиле југословенске снаге од маја 1942. до маја 1945 (у НОВЈ и код савезника) износио је око 670 авиона 56 типова. Од тога ВЈа је наследило око 480 авиона (51 тип) од којих су неки убрзо отписани.

Трансформација југословенског војног в. из ратне у мирнодопску формацију, обављeна је августа 1945. када су формирани четири в. д., један транспортни пук и четири ваздухопловне обласне комaнде одговорне за инфраструктуру и техничко обезбеђивање авијације. У то време ВЈа је располагало са 294 борбена и 80 неборбених авиона. Године 1947. уведен је назив Југословенско ратно ваздухопловство (ЈРВ).

У деценијама послератног развоја ЈРВ је прошло кроз више различитих фаза организационог и техничког престројавања и усавршавања. Почетком 50-их формирана су два ваздухопловна корпуса (ВаК) и ваздушно-десантна бригада, а када је 1958. Југославија усвојила нову концепцију општенародне одбране (ОНО), В. је придодата и ваздушна одбрана, па је вид добио назив Ратно ваздухопловство и противваздушна одбрана (РВ и ПВО). У саставу вида 1964–1987. била су два авијацијска корпуса (Ко РВ и ПВО) којима је 1988. придружен и трећи. Корпуси су обједињавали ловачкe авијацијске пукове (лап), ловачко-бомбардерскe (лбап) и хеликоптерскe (хап), једна авијацијска бригада (абр) била је предвиђена за подршку Југословенске ратне морнарице (ЈРМ), а у систему се налазило и више самосталних јединица. Систем ПВО чиниле су две дивизије ПВО (дПВО). Почетком 90-их РВ и ПВО ЈНА имало је нешто више од 800 авиона и хеликоптера, 8 ракетних дивизиона (рд) и 3 пука система ВОЈИН (ваздушно осматрање, јаљање и навођење). За време социјалистичке Југославије (1945–1992) кроз в. је прошло око 4.840 авиона и бар 570 конверзија, укупно 274 типа.

Обука летачког, техничког и командног састава РВ ослањала се на сложен и током времена усавршен систем школства. Од септембра 1945. у Панчеву ради Ваздухопловно војно училиште (ВВУ). Из њега је 1951. издвојена Школа резервних официра авијације (ШРОА), а ВВУ је 1952. прерасло у Ваздухопловну војну академију (ВВА). У Мостару је 1959. основана и Ваздухопловна гимназија. Од 1946. до 1990, обучено је преко 6.600 пилота и 283 навигатора. За школовање техничког састава формирана је 1945. Средња ваздухопловнотехничка подофицирска школа у Новом Саду, а 1947. Училиште у Рајловцу које је 1952. прерасло у Ваздухопловнотехничку војну академију (ВТВА). У Београду је 1966. основана Виша војна ваздухопловнотехничка академија (ВВВТА).

Стално повећање броја jeдиница довело је до повећања мреже војних аеродрома и ваздухопловних база (вб). До 1957. изграђено је 5 савремених аеродрома (највећи у Батајници), а током наредних деценија број војних аеродрома подигнут је на 20, од којих 8 у Србији.

У првом послератном периоду в. је користило различит материјал – око 120 авиона немачке израде (типови Јунгман, Јунгмајстер, Бестман, Ју-52, В-34, Рода, Штука, Ме-109 и други, рачунајући и 53 Ме-109 и шест УМе-109 примљених 1948. из Бугарске), 54 британске (Спитфајер, Харикен, Тајгер Мот Харвард, Проктор, Ансон), 43 југословенске (ФН, ФП-2, ПВТ, Р-100 и др., укључујући 11 ФН и 7 ФП-2 произведених после ослобођења), 21 италијанске (Капрони, ФЛ.3, Сајман, Г.50 и др.), 40 бугарске (Фазан, ДАР-9) и 46 чехословачке (Злин 381, К-65А, Бета-Минор), 8 америчких (Ц-47, Либератор, Лајтнинг) и француске (МС-406).

До 1948. в. је опремано скоро искључиво совјетским материјалом. Поред авиона наслеђених из рата (259 ушло у регистар ЈРВ), до прекида односа Југославије и источних земаља, ЈРВ је из СССР примило 406, а из Бугарске 162 авиона совјетске израде. То су били ловци Јаковљев Јак-1/3/9/9П и Ујак-7/9, јуришници Ил/УИл-2, лаки бомбардери Петљаков Пе/УПе-2, транспортни Лисунов Ли-2 и Шчербаков Шче-2, школски Поликарпов По-2 и Јаковљев УТ-2/2М.

Укључивањем Југославије 1951. у амерички Програм помоћи за заједничку одбрану (MDAP) започеле су испоруке западне технике. Од јула 1951. до средине 1954. ЈРВ је примило клипне типове Ансон (5), Оксфорд (5), Москито (143), Ф-47Д Тандерболт (150) и Даглас Ц-47 (20). „Нови материјал" је од ЈРВ захтевао велико прилагођавање, од паралелне употребе метричког и цоловног система мера, до новог система техничких прегледа, ремонта, снабдевања и начина употребе авијације.

Од почетка 1953. ЈРВ је почело да уводи у наоружање млазне авионе. То је још више усложило поменуто прилагођавање новој техници, али је знатно повећало борбену моћ в. Током 1953–1955. по програму војне помоћи примљени су авиони Т-33А (25) и Ф-84Г (167), хеликоптери С-51 (10), различита возила (1.800), веће количине авио-бомби, муниције и друге опреме. Ван програма набављен је ДХ-104 (2), а у иностранству и земљи одвијао се опсежан програм преобуке више хиљада људи.

Опремање ЈРВ настављено је по програму 1955–1956. испорукама извиђача РТ-33А (22) и 1957. ловаца Ф-86Е Сејбр (43). После тога, комерцијалним путем набављене су 1959. додатне количине Ф-86Е (78), а 1960. Ф-84Г (64), 1961. ловци Ф-86Д (130) и тренажери ТВ-2 (70) чиме је био завршен период снабдевања авионима са Запада. Амерички млазни авиони чинили су окосницу јединица в. до 1974. када су их заменили ловци МиГ-21 разних верзија, док је домаћи јуришник Јастреб Ј-21 преузео улогу ловца-бомбардера.

Важан извор снабдевања в. клипним авионима била је домаћа ВИ која је 1950–1956. испоручивала ловце С-49А/Ц (укупно 158), а 1948–1962. школске авионе Тројка (80), Аеро-2 (244) и Аеро-3 (112), прелазне типове 212 (61), 213 (197) и 522 (112), вишенаменски 214 (25) и авион за везу Курир (147). Током 60-их и 70-их РВ је примило и типове Утва 60/66/66Х (укупно 84).

Почетком 60-их почиње увођење совјетске технике у РВ и ПВО, прво суперсонични ловац МиГ-21, затим ракетни систем „земља–ваздух" типа Двина, ракета „ваздух–ваздух" К-13, радар П-30, а касније и П-15. Први МиГ-21Ф-13 (ознака РВ Л-12) долетели су 1962. и додељени 204. пуку у Батајници, који је тада имао и Ф-86E. Та јединица је једина у свету истовремено користила америчке и совјетске ловце и то у критичној фази хладног рата. После обуке у земљи и СССР-у, 1962. формиран је први ракетни пук (рп) ПВО са Двинама, 1967. други наоружан системом Волхов, а затим 1973. и 1976. још два пука опремљена новим системом Нева-М, чиме је заокружена ватрена моћ ПВО.

После увођења Л-12 РВ је наставило опремање ловцима МиГ. У периоду 1967–1983. набављено је шест верзија МиГ-21 и то МиГ-21ПФМ (Л-14), МиГ-21Р (Л-14и), МиГ-21М и МФ (оба Л-15), МиГ-21бис и бисК (Л-17 и Л-17к). Од 1967. до 1986. РВ је примило и 50 школско-борбених (наставних) авиона у три верзије, МиГ-21У (НЛ-12), МиГ-21УС (НЛ-14) и МиГ-21УМ (НЛ-16), чиме је достигнут број од чак 261 МиГ-21 у седам борбених и три наставне верзије.

Почетком 60-их одлучено је да се знатан део снабдевања новим ваздухопловима и опремом повери домаћим институтима и ВИ. То се настављало на одлуку из средине 50-их по којој је ВТИ пројектовао млазни наставни авион Галеб, а „Соко" испоручио РВ 1961–1962. два прототипа и 1965–1981. 130 комада Г-2 (Н-60). Из Галеба је развијен јуришник Јастреб (Ј-21) и произведен 1968–1977. у три верзије (укупно 177 у РВ). Лаки јуришни Крагуј (Ј-20) испоручен је 1967. и 1977 (41).

Током 1960–1961. започело је опремање РВ већим бројем хеликоптера. Из СССР-а је набављено 24 Миљ Ми-4, а нешто раније из Енглеске 7 Вестленд С-55-5/7 који су били узор за лиценцну израду („Соко" је произвео 1962–1968. 38). За потребе цивилних институција РВ је тада одржавало и 5 лаких Агуста-Бел АБ-47Ј. Експлоатацијом хеликоптера у јединицама је стечено искуство које је касније олакшало прихват нових типова тих специфичних летелица. Први тешки хеликоптери Ми-8 (ХТ-40) уведени су 1968, а до 1981. набављено је укупно 93 примерка. Лаки Ми-2 (ХТ-41) стигли су 1968 (15), а противподморнички Ка-25 (ХП-43) 1974 (6), Ми-14 (ХП-4) 1980 (4) и Ка-28 (ХП-46) 1988 (2). Увођење лаке вишенаменске Газеле (Х-42/45) почело је 1973 (177, од којих 162 лиценцно израђена).

За селекцију питомаца ВВА, РВ је увело 1968. 10 Злинова Z-526M (Н-61), а срeдином 70-их још 8 Z-526F (Н-61М). Током 1971–1972. набављени су транспортери Ан-12Б (2) и Јак-40 (6). Од 1976. 15 комада Ан-26 (Т-70) заменило је ветеране Ц-47 и Ли-3, док је 7 комада Ан-2ТД служило за помоћне задатке у транспортним јединицама. За ВИП транспорт набављени су крајем 60-их турбоелисни Ил-18Д и млазна Каравела, а 1975. и 2 Боинга 727. За потребе Географског и Геолошког института купљена су 1975. 2 До-28Д-2 опремљена специјалним камерама, а за РВ 1976. 2 Лирџета (Лр-25Б).

Максимални развој РВ и ПВО је достигло у периоду 1986–1991, када је у састав ловачке авијације уведено 18 модерних ловаца Микојан МиГ-29Б (Л-18) и 2 наставна МиГ-29УБ (НЛ-18), а у јединице ловачко-бомбардерске и извиђачке авијације 105 домаћих Орлова Ј/ИЈ/НЈ-22 као и 85 Г-4 Супер Галеб (Н-62).

После распада СФРЈ, формирана је Савезна Република Југославија (СРЈ), а њено РВ и ПВО Војске Југославије знатно је умањено и поново реорганизовано 1992. формирањем једног ВаК и једног ПВО корпуса. Раздвајањем Србије и Црне Горе 2006. створено је В и ПВО Војске Србије са две авио-базе (аб) које обједињавају ваздухопловне и пратеће јединице, једном ракетном бригадом (рбр) ПВО, Ваздухопловномедицинским институтом и Ремонтним заводом у Батајници. Број авиона је 1996. смањен одредбама Дејтонског уговора. Већи део је уништен, 65 авиона уступљено је 1997. Музеју ваздухопловства, а део Н–62 и НЛ–16 технолошки прерађен у ненаоружане верзије Н–62Ш (22) и НЛ–16Ш (девет). Године 1999. модификацијом је створен осавремењени прототип Г-4М.

У току агресије НАТО на СРЈ и Србију која је почела 24. III 1999, РВ се нашло у сличној ситуацији као ВВ у априлу 1941 – земља окружена са свих страна, а бројчани однос употребљених снага као и техничко-технолошка супериорност целог система авијације били су вишеструко на страни НАТО. Током 78 дана рата НАТО је употребио и најновије типове летелица и убојних средстава, нека су први пут тада коришћена. На снаге и објекте РВ и ПВО извршено је 512 напада на 171 локацији, при чему је уништено 127 летелица (119 на земљи и 8 у ваздуху) и оштећено 50, од којих је 17 после оправке враћено у употребу, тако да су неповратни губици РВ износили 151 авион. Из строја је избаченио седам рд Нева и седам ракетних батерија система Куб, четири осматрачка и више других радара и елемената ВОЈИН, који је у рату изгубио преко 85% средстава. Недостатак и инфериорност борбене технике ублажавани су применом различитих мера заштите, често успешним мерама обмањивања непријатеља и предузимањем различитих тактичких поступака. Ракетне јединице извршиле су укупно 96 гађања непријатељских авиона, утрошиле 163 ракете, док су АРЈ малог домета из ПВО лансирале око 200 ракета. Оборена су 2 америчка авиона (Ф-117А и Ф-16Ц), 9 беспилотних летелица, 45 крстарећих ракета и 4 велика пројектила. По званичној процени елемената и услова гађања погођено је још 36 авиона и 2 хеликоптера, али стварне резултате тешко је проценити.

Током 90-их дошло је до отписа великог броја летелица услед истека ресурса, што је са губицима у рату са НАТО драстично смањило број ваздухоплова тако да је В и ПВО 2006. наследило само неколико десетина оперативних авиона (Л/НЛ-17, Ј/ИЈ/НЈ-22 и Н-62) и сличан број хеликоптера (углавном Газеле и нешто ХТ-40). У првој деценији XXI в. РВ је преузело по два хеликоптера Ми-24Д (ХН-47) и Ми-17 (ХТ-48), 2009. I прототип Ласта-95, а 2011. II прототип и прве примерке од 15 серијских В-54 Ласта. Од распада СФРЈ до почетка 2013. В. је примило само 48 авиона и 32 конверзије (укупно 11 типова).

Укупан број авиона употребљен током 100 година (1912–2012) постојања свих војних в. на просторима Србије прорачунат је (према познатим подацима) на око 7.880 физичких примерака авиона (авиони који су летели у више ваздухопловстава урачунати су само једанпут) плус 825 конверзија, укупно 583 типа.

ЛИТЕРАТУРА: С. Ј. Микић, Историја Југословенског ваздухопловства, Бг 1932; R. P. Givkovitch, L'Aéronautique Yougoslave, Bg 1935; Чувари нашег неба, Бг 1977; Развој оружаних снага СФРЈ 1945–1985; 4, РВ и ПВО; 16, I/II, Научноистраживачка и развојна делатност; 17, Опремање наоружањем, Бг 1989; Српска авијатика, Бг 1992; Ч. Јанић, О. Петровић, Век авијације у Србији 1910–2010, Бг 2010; Кратка историја ваздухопловства у Србији, Бг 2011; Short History of Aviation in Serbia, Bg 2011; Б. Димитријевић, Југословенско ратно ваздухопловство 1942–1992, Бг 2012; Б. Димитријевић, М. Мицевски, П. Миладиновић, Краљевско ваздухопловство 1918–1944, Бг 2012.

Огњан М. Петровић

 

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)